Piše Luna Lu: Samizdat(i)

Nedelja je i komšije nameštaju ekrane u dvorišta. Dovoze se gajbe piva. Neko riba roštilj. Ubrzano je sve. Pripreme su u toku za tekmu. Obožavam prvenstva - tada nekako život postane jednostavan. Zna se šta su prioriteti.

Na sajtu „Zadovoljna“ glasalo se za najlepšu Beograđanku.

Izabrana je Olivera Katarina. I, stvarno je bila najlepša.

Pita me tinejdžerka komšika Vićina, od milja – „Ko je to?“

Puštam joj insert iz filma „Skupljači perja“.

Piči „Đelem Đelem“ Čarobnim bregom.

Kaže – „Mhm, pa lepa je.“

Nije baš nešto oduševljena. Menja joj se tema.

Pitam je ko je njoj nalepša na svetu danas?

Kao iz topa odgovara – „Tejlor“.

Pitam, šaljivo: „Elizabet Tejlor?“

Smeje se, i kaže – „Ma kakva Elizabet. Tejlor Svift!“

Smejemo se u duetu.

*

Maline su se taman ohladile.

Sledi lenjo POPodne u kome se druže dete 20. i dete 21.veka.

Od jaza stvaramo generacijski – jazz.

Naše druženje se svodi na lekcije iz POPularne kulture.

Vićina meni pomaže da shvatim TikTok algoritam, a ja njoj otkrivam heroje prošlog veka.

Važno je da WiFi bude dobar jer razgovor je ilustrovan slikama sa gugla i YT klipovima.

*

Glede Olivere Katarine, mogla sam joj pozajmiti dve važne knjige vezane za njen slučaj.

Jedna je autobiografija „Aristokratsko stopalo“, a druga je obavezna lektira sa kojom se u moje vreme, što se kaže – odrastalo.

„Kako sam prestao da sisam prst“ Vuka Vuča.

Autobiografija plejboja objavljena je 1984.

Tada sam otprilike imala godina koliko Vićina.

I uopšte nije za taj uzrast, sada tek shvatam, te sam postojanje ovog bestselera prećutala.

*

Kada je Vićina otišla svojim poslom, dugo sam razmišljala kako smo mi sve vreme odrastanja gledali filmove i čitali knjige koji uopšte nisu bili predviđeni za naše godine.

Nisu postojala upozorenja ni disklejmeri – sve nam je bilo dostupno i na izvolite.

Uostalom serija „Ja, Klaudije“ bila je takoreći deo školskog obrazovnog programa.

*

Roditelji su radili i živeli svoje živote, a mi bi ostajali sami kod kuće i gledali i čitali šta nam je volja.

Ovo „mi“ sada se objedinjuje i opisuje pojmom – „Generacija X“.

Priznajem, meni nekako deluje kao da smo bili generacija kojoj bi umesto X, bolje stajalo – samizdati.

Sloboda izbora nam je bila u opisu formiranja ličnosti.

Mogao si biti sve što hoćeš, a činilo se da ima toliko mogućnosti.

Naravno, sada pod „stare dane“ plaćaš svoje pogrešne izbore ili pak ubiraš plodove tadašnjih izmaštavanja.

*

Ovih dana baš intenzivno o tome mislim i na pameti mi je genijalni tekst, a po njemu urađen i film – „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi“ – Toma Stoparda.

Na samom početku devedesetih išli smo po sto puta da gledamo maestralni duo Geri Oldman i Tim Rot u naslovnim ulogama ove (tragi)komedije apsurda.

Film je osvojio „Zlatnog lava“ u Veneciji i brzo je dospeo na veliko platno domaćih bioskopa.

*

Putešestvija ova dva lika veoma su slična našim sopstvenim avanturama.

I, mi živimo u determinisanim okvirima – oni Šekspirovog „Hamleta“, a mi sveta danas.

Njihova uloga je mala i nebitna naspram razmera tragedije danskog kraljevića, baš kao i naša u okviru tragedije krvavog pira koji se odigrava na ovom kontinentu.

*

Svi smo mi pomalo Rozenkranc i Gildenstern – „dva mala zupčanika u surovoj mašineriji sudbine“.

Ali, ta dva „šrafa“ su toliko duhovita, njihova filosofiranja i kontemplacije su urnebesne i njihovi dijalozi su besprekorno napisani da i ako ne mogu da promene ono što je zapisano – ono što je „Maktub“ i ono što se dogoditi mora – bar dok se to sve ne desi – bude jako zabavno, smešno i za dušu lekovito.

Kada je sve već dosta apsurdno – neka bar bude u žanru – komedije.

*

I dok me goni ova furka premotavanja 20.veka, samo nekoliko dana pred zvanični početak leta 2024. – ne znam da li je za Vićinu, ali svakako će u nečijem srcu naći mesto remek delo iz 1994. – „Čanking Ekspres“.

Jako je teško procesuirati činjenicu da je ovaj film nastao sada već pre trideset godina, a kao da je bilo juče.

Dok vlada stadionska groznica uronite u čaroliju jedinstvenog filmskog autora pod imenom Kar-Vai Vong.

Možda to bude film koji promeni sve(t).