Piše Luna Lu: Plavetnilo u otrovnih 50 nijansi sive

Kad sam sabajle uletela u svoju zgradu Tigrastog mačora - drhtala sam celim bićem. Zakačila sam se sa "bembarom" na pešačkom. Sveti je Nikola. Moj svetac. Spasao me je iz nevolja - hiljadu 346 puta, minimum - i, iskobeljao me je, opet. Nije mu bio problem ni ovaj - 1365 put. Hvala mu.

*

Klinac, zamalo da me ubije na pešačkom.

Kao da je sin bogataša. Nije hajao. Uspela sam samo da vidim D.X. na tablici.

Nemam pojma koji me je tačno mišić zahvaljujući jogi spasao – ali, učinio je da doskočim u mili sekundi.

Filmskim jezikom kojim govorim – bilo je to osam frejmova do sigurne smrti.

Da nisam išla kod jogine Une – imao bi me na duši.

*

Na mog sveca, a u GLUVO doba zore gde nema GLOVO biciklista – desio se okršaj „bemve“ džipa sa mnogo konja i budalaste budiste jogine – žene u klimaksu, fragilne poput lotosa, ali i osetljive kao bomba velike razarajuće moći.

Iz zvučnika moćnog džipa orilo se -„Odakle sam ja..“

*

Drhtava, po ulasku u Lunarnik, guglala sam tu pesmu. Zbog nje nije hajao, na moćnim zvučnicima – (po)mislio je da je nepobediv.

*

„Odakle sam ja..

Svadbe su sa okidačima. Sahrane sa trubačima.

Narodnjaci iz bembare.
Kajle, trenerke, žene prelepe.
Odakle sam ja…
Moja braća, sve same legende
Žene vrele kô duge devetke“.

*

Sumanuto mi je to sve.

Mirnodopska sam gerla, jogina.

I, ne razumem se u oružje – ali, svakako nisam duga devetka, tako da teško da se identifikujem sa stihovima, iz BMW zvučnika.

*

Kapiram da je na petici koke negde došao i drhti mu biće.

Neki je after,

Zamalo – pešak pod točkovima, u zemlji sa najjeftinijim kokainom u Evropi.

I, rekao im je npr. – Jbt., zamalo da zgazim ženu – ali je bila kao ninža.

I, možda su se na tom afteru i oni zahvalili čudu – a ono moj svetac – Nikola.

Namignuo im iz Kosmosa.

Raspoložen za lekciju, a da ne ocenjuje.

*

I tu sam – gde sam.

Nekako sam se smirila.

Nije me ubio BMW na pešačkom.

Ali, grejemo se na blato.

*

Menadžment ove demo države niti stida ni srama, ni savesti – samo ogoljena borba za moć.

„Najeli se para, preselo vam“ – abrakadabra.

Krenem tako da se živciram gledajući zagađeno sivilo nad Ušćem.

Odlučujem da u povratku ka kući Kališem – obrnem tok misli u glavi.

Jer zahvalna sam što sam živa. Koristim nedelju za šetnju nevidljivog psa.

Vlasnik džipa je medju silikonskim sedmicama ili ulazi u Zadrugu za Novu godinu.

*

A ne, neću dozvoliti da mi truju mozak.

A tek dušu ne dam, đavli na vlasti.

Kada udarim mentalnu blokadu – nema vas.

*

Šetam Kališem.

Šetam Kališom.

I razvijam maštu.

*

Npr.

Čekam vas u nikad planiranoj „Crna svadba 2“.

U borbi protiv vas – Lucifera i njegove nemušte dece.

KataBaza volume 2.0.

Jela Đokić i ja – monahinje – superheroine.

Pobeđujemo.

To bi bilo opako tako da se neće desiti ni u ovoj – naučnoj fantastici – stvarnosti.

Klika na vlasti nikada neče dopustiti da dobro pobedi – jednostavno oni su „Šejtanovi“ ratnici.

*

I pokrećem u svojoj izmučenoj glavi soundtrack.

Čuje se – „Nebo, nebo – plavo je..“ – konstatuje Obojeni program.

„Srce moje crveno… „- za potrebe ove priče – pita se – „Gde li je nestala romantika?“

*

U špajzu, dok sam otpakivala jelku – naišla sam na stari telefon sa brojčanikom, s kraja osamdesetih i setila se svih onih sati koje sam provela gledajući u njega ne bi li zazvonio i ne bi li se s druge strane javio Lepi.

Najlepši S.

*

A kada se javi, malo malo pa okrećem nulu da bi se Ljubav i ja – bolje čuli.

Pomazih aparat – ogrejalo mi se celo biće.

Odlučih da Tifani plavi telefon i dalje ostane na istom mestu, u ostavi – ko zna možda se fiksni sa brojčanikom jednog dana vrate u modu.

Čudno je ovo vreme, baš.

Sa strujom smo tanki.

Ali, na žicu smo se čuli i kad je bio par-nepar.

I nestašice struje po grupama.

I suncokretovo ulje po trezorima.

*

I, opet – sve je isto.

Naslovi 100 godina kasnije glase – „Fiskirane cene: šećera, brašna i ulja – posle izbora – realan kurs. Bez panike.“

Zaplašivanje non stop – prstohvatom straha sole nam život svakodnevno – vekovima, decenijama, godinama, danima…

Nema opuštanja.

Nema odmora dok traje obnova.

*

A tu su pride i sumanute izreke tipa: „Mnogo se smeješ, mora da ćeš da plačeš“.

Med i žuč moraju da idu zajedno – kaže predanje.

A jel baš mora da bude tako?

*

Zašto ne bi postojalo neko poglavlje naših života sa srećnim krajem.

Ključno pitanje glasi – „A šta ako bude bolje?“

Mladosti ti ga jedina imaš prava postavljati – mi smo: o.googl-ali.

*

Da li je u eri cinizma dozvoljeno da se nadaš da ćeš biti srećan bez da te iza ćoška čeka cunami nevolje.

Da li može da se sluša „Blue Moon“, a da ne staviš hašteg „guilty pleasure“.

*

Obožavam da gledam melodrame.

Najdraža mi je „Imitacija života“ – kakva filmčina.

A poslednji put sam ponovo toliko plakala na „The Broken Circle Breakdown“, na pozornici na jezeru Palić.

Prolila sam lavor suza. Bukvalno.

Bioskopski mrak tome i služi.

Da umiješ biće iznutra.

*

Nema lepšeg osećaja nego kad se čovek dobro isplače i sve nekako izbaci iz sebe.

Vrištanje je isto dobar sistem.

Kao u „Kabareu“ kada Sali Boul vrišti dok metro prolazi.

*

Dobro, mi nemamo metro, ali dovoljno je odvesti se na pusto mesto – njivu u Sremu i dobro se izvrištati.

Izbaciš nešto staro & bajato, da bi došlo neko novo osećanje – pozitivno & lepo.

*

Makar bilo to i da neko šapne kompliment u letu. Usput.

To je onaj trenutak idealan da se zapakuje u teglu.

Ma kakav taj neko laskavac bio – zapamtimo taj čas i te lepe reči.

*

Inspirisati nekog – to je jako težak zadatak u ovom dobu.

Tolika je navala senzacija sa svih strana, postali smo rezistentni, otporni na sitne čari – one male svakodnevne magije.

Treba grom da nas pogodi da bi na nekog ili nešto obratili pažnju.

*

E, zato su praznične ferije neophodne da vreme uspore, pa da shvatimo da se ništa ne podrazumeva i da sve lepo zaslužujemo jer smo tu, sada – neponovljivi.

*

Ukoliko niste gledali, obavezno preporučujem savršen uvod u praznike – klasik – „Veliko plavetnilo“ Luka Besona.

Priča o večitoj potrazi za ljubavlju, pobeđivanju straha od smrti i prevazilaženju sopstvenih granica.

*

Te godine 1988., bio je to najgledaniji film u francuskim bioskopima na čijim repertoarima se zadržao čitavih godinu dana.

Devojke su bile zaljubljene u Žan Mark Bara, na angro.

O, kakvo veličanstveno doba nevinosti & zanesenosti.

*

I #BeSafe, želim nam da u 2022. – osvojimo svog ronioca na dah, lakog na komplimentima i pored koga se osećamo neprocenjivo sigurno, u njegovom srcu kao u sefu zaključani.

A ključić se izgubio, ne može ga naći.