Mokrinski maltezer Oćo obožava da ide na pijacu na obali Dunava. Zna da ćemo svratiti do pet šopa po poslasticu, a onda slobodno trči i juri golubove. Druželjubiv je i dobar - samo sa Radivojem, francuskim buldogom ima neku svađu gde ume da pokaže zube. To je dosta čudno, ali postoji objašnjenje - Radivoje prljavo igra. Ujeda, a maše repom.
Čudni su putevi misli i zamisli na ovom drumu zvanom život. Potpuno neočekivano, iz nebuha, ničim izazvano – pala mi je na pamet pesma „Sama“ grupe „Via Talas“.
A onda, u cugu, preslušah i ceo album – „Perfektan dan za banana ribe“.
Inspirisani istoimenom pričom Selindžera – jedna Mira i jedan Bojan odlučili su da se pod tim imenom ploča pojavi na tržištu SFRJ.
Štampana je u tri hiljade primeraka.
*
Bila je to godina 1983.
Imala sam 13 i nisam otišla da je kupim tada.
Apetit se probudio kada je u bioskop stigao ultimativni hit „Šećerna vodica“.
U jednoj od ključnih scena kada Sonja Savić kao Dečka luta od noćnog kluba „Bezistan“, preko Kneza do fliperane „Rupe“ na Kališu – salom je odzvanjao ženski glas – pevala je o tome kako neće moći sama.
E, posle tog filma sam se zainteresovala za taj bend.
Priča je bila još luđa jer smo otkrili i kako je pevačica i idejni tvorac grupe u stvari bila ćerka predsednika SFRJ – Cvijetina Mijatovića i da Mira ima i sestru Maju, a da im je maćeha veća od života – Stupica Mira.
Već kako je to išlo u eri bez interneta, guglovanja, tabloida & senzacija – priča o nekome sastavljala se kao puzla – detektivski smo slagali kockice.
*
Možda sam kao klinka u bašti SKC-a i srela Maju ili Miru, ali nisam imala pojma ko su. Jedino ko je ostavljao veliki utisak na nas bio je plavooki čudan mladić Pečar Bojan uvek u društvu lepotica – neobičnih zverki.
Imao je opaki friz, misteriozni smešak i palio je cigarete ZIPO upaljačem. Tada je već uveliko bio član benda koji smo obožavali „Katarina druga“.
„Via Talas“ tada nije više postojao – postao je gradski mit.
*
Nas klince – priče sa „Dedinja“ nisu zanimale.
Sestre su bile buntovne „princeze“ iz tog kraja koje su svojim bogatim roditeljima terale inate prešavši granicu „andergraund“ kulture – silaskom direktno u heroinski pakao.
Tragedija dve sestre – „IT“ devojke osamdesetih tema je za seriju. Sa raspadom zemlje u kojoj su bile „važne cice“ i one nestaju. Umiru 1991., ali strahotne vesti o građanskom ratu nadjačavaju te dve čitulje u novinama.
*
Heroin je osamdesetih i devedesetih pobio toliko mladih ljudi – ako ih nije usmrtio, ubio ih je u pojam i osakatio.
Neko mnogo verziraniji u pitanja „duboke države“ može da objasni u kom momentu moćnici odlučuju kojom će drogom ubijati svoju decu.
Sada je sasvim jasno da je kokain izabrano glavno gorivo ove demo verzije države. On se slavi, o njemu se peva – on je dobar deo budžeta – praonica novca radi i gradi – kartel šljaka kao podmazana mašina.
*
I dok se zahuktava večita izborna kampanja – moneta političara postaju sopstvena deca.
Njima se frljaju u govorima – koriste ih za manipulaciju glasačkim telom. A kako se to odražava na dinamiku stvarne porodice – kako posao političara utiče na njihovu decu van radnog vremena u četiri zida – e, to je dobra priča za film.
O tome kako je kao mlado biće doživeo ulogu svoje majke u vilajetu Miloševića za vreme građanskih protesta 1996. – Vladimir Perišić je snimio film „Lost Country“.
*
Mira i Maja nisu stigle da ostave svedočenje iz prve ruke o tome kako je to bilo biti dete karijernog komunističkog funkcionera za vreme Jugoslavije, ali je Perišić svoje iskustvo odrastanja sa majkom ministarkom iskoristio da ga razradi u filmskoj priči koja dobija nagrade, odlične kritike i distribuciju u Francuskoj.
Preporuka je tu – pogledajmo ga kada stigne u domaće bioskope što je uskoro. A bilo bi dobro i da ga pogledaju svi oni roditelji kojima je politika posao. Jer da, to je posao koji bi trebalo da bude samo jedan segment bića. Čak i ovde u zemlji koja kao da je stalno na ivici građanskog rata jer smo vazda podeljeni – šizoidno rascepani na pola i suprotstavljeni. Na koji način se ta napetost oslikava na porodice – da li su i one na ivici sopstvenih ratova.
Sve su to pitanja koja su me zaposela ovog perfektnog nedeljnog prepodneva dok Mira peva o banana ribama i o zlu ne misli.