Piše Luna Lu: NEpristojna pitanja 

Prekrasno nedeljno jutro. Idilu prekida "Black & Decker" zvuk - nije u pitanju nikakav bend nego spoznaja da se u komšiluku renovira. Mašala.

*

Jedna od lekcija koju sam vremenom savladala jeste da postoji vreme i mesto kada se nešto pita i kada se traži odgovor – kada se otvaraju karte za rasplet.

*

Znate, ono: „Ištite i daće vam se – tražite i naći ćete – kucajte i otvoriće vam se.“

E, pa sa godinama shvatiš da postoji neki metafizički kućni red i da nekada neće da ti se otvori jer prosto nikog nema – možda je pauza, možda neradni vikend ili prosto čepovi za uši deluju, pa ti možeš da kucaš do prekosutra – ta vrata ti se otvoriti neće.

U tom slučaju primenjuje se utešno objašnjenje takoreći slogan – Sve u svoje vreme.

*

I dan danas, tačno se sećam subjektivnog osećaja tokom školovanja kada vidim majku koja se vraća sa roditeljskog sastanka – pa joj pritrčim na sred ulice i pitam šta je bilo – a ona kaže: „Pričaćemo kod kuće.“

A ja napustim sopstveno telo, pa bauljam naokolo dok mi srce lupa u ritmu tam – tama.

Smatrala sam to vrhuncem pasivne agresije.

Tek sam kasnije shvatila da nije bilo ni mesto ni vreme da pričamo tu na ulici – bilo je i njoj potrebno vreme da osmisli strategiju mog daljeg vaspitavanja.

*

Za osobu koja je dobar deo života bila nestrpljiva i želela sve sada i odmah – jer „neću da živim 1000 godina“ – dosta sam se zlopatila sa ovakvim stanjem stvari.

Posle mnogo izlučenog kortizola i istanjene izolacije na živcima uhvatila sam ritam i ukapirala da nekada mora da se primeni ona „Go with The Flow“ i da je potpuno besmileno u slučaju životne poplave plivati suprotno od struje koja te nosi svom snagom kuda je namerila.

Čuvaš snagu da se reorganizuješ i slaviš što si preživeo centrifugu od nedaće.

*

Još jedna ključna lekcija – ispit na kome sam često padala, ali i briljirala jeste onaj – ako želiš bolji odgovor – postavi bolje pitanje.

*

Trideset godina života postavljam pitanja – to mi je posao – od svoje dečje radoznalosti, što bi rekli – ispekla sam zanat.

Ne znam koliko sagovornika sam imala u životu, ali od svakog sam nešto naučila – od nekih kako treba, od dobrog dela njih kako NE treba.

*

Jedan od ključnih junaka mog odrastanja bio je Koja i njegova mantra „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“.

Kada sagovonik pruža otpor – primenjivala sam tu taktiku na priličnu radost publike.

Bila je to faza koju sam prerasla shvativši da mi troši mnogo energije i da mnogo bolje odgovore dobijam kada je razgovor na obostrano zadovoljstvo.

I počela sam da biram sagovonike koji će oplemeniti krajnjeg korisnika i koji će mu svojim odgovorima pokrenuti kefalo ili staviti oblogu da se oseća manje usamljeno u ovom sveopštem pičvajzu.

*

Otac me je od malena učio da nikada ne treba da me zanima šta drugi ljudi imaju u frižideru, novčaniku i šta rade u svom krevetu – i to me zaista nikada nije zanimalo.

Ali, upravo su to elementi koje je druge ljude zanimalo u mom slučaju.

*

Do moje 40 najčešće postavljeno mi pitanje od strane nepoznatih ljudi bilo je zašto nemam decu.

Držeći se one NE postoji loše pitanje samo loš odgovor – u zavisnosti od raspoloženja i količine strpljenja trudila sam se da najpre ljubazno, ali sve češće sve strože objasnim kako se to pitanje nikada nikome ne postavlja.

Prosto je neumesno, zapanjujuće i nepristojno – zadire u najdublju intimu i često otvara pitanje životnih drama i trauma.

A u društvu koje se toliko raspada u okeanu nemanja slobode i gde se u javnosti manipuliše ženskim reproduktivnim organima to postaje čak i opasno pitanje.

*

Kada si stavljen u poziciju da nekom koga nikada do tada nisi video odgovaraš na to pitanje osećaš se defanzivno jer dok formulišeš odgovor treba da izdeklamuješ čitavu odbranu zašto treba da živiš i da imaš neku ulogu u ovom poremećenom društvu uprkos tome što se nisi „ostvarila kao majka“.

I ponekad, tvoje biće počinje da drhti od celog tog stresa jer počinješ da tripuješ da ako ne daš dovoljno zadovoljavajući odgovor – možda se organizuju i bace sa litice Sparte ili te spakuju u neki autobus i odvezu u neki gulag.

*

I taman, kada pomisliš da si se posle 40 godine spasao tog pitanja jer kao dovoljno si postala stara da polažeš račune po pitanju svoje materice kreće novi talas horor pitanja, a ono glasi: „Da li si razmišljala o nekom zahvatu kod plastičnog hirurga – Vreme ti je..“

Sve u svemu, utešno je samo to što više nisi predmet ginekologije javnog mnjenja već dermatologije što je ipak za nijansu manje užasavajuće.