Piše Luna Lu: Nedeljni ručak

Na putu ka Bajloniju krš i lom, Dušanova ulica ušla u novembar razrovana. Do pijace, prepreke, parkur na parteru, čist adrenalinski sport. Leto je prošlo, radovi se tek sad ubrzali. Sumasišavše stanje.

Prolećni karantin i prvi šok usled novonastale situacije delovali su na mene tako što sam izgubila apetit.

Vezao mi se stomak u čvor – pleksus je burno reagovao na svetsku brigu.

Mršavost mi se smešila.

Omiljena letnja haljina je postala šlampava.

A kada imaš 50 – obrazi kada upadnu – imaš par godina više.

Tako da nisam bila baš presrećna.

*

Ova najnovija novembarska konfuzija pak udarila me je na kuvanje.

Dane provodim proučavajući mamin kuvar koji mi je napisala krasnopisom, pravo porodično blago u kompletu sa zemljanom posudom donetom iz Makedonije.

Nju čuvam kao pravu dragocenost.

A tu su i pride recepti digitalnih kuvara.

Rerna je spremna za eksperimente.

Faramerke pucaju po šavovima.

Zdravo zdravo – kilogrami.

Zimski tapacirung i zaokrugljeni obrazi.

Lifting za siromašne, kažu.

*

Jedne zime, oko Božića, upoznala sam na kraju Zemuna, gospodina Miću koji je iskreirao Karađorđevu šniclu.

Taj kultni specijalitet kulinarski maestro osmislio je Titu na dar.

O tome crni Đorđe pojma nije imao.

Da sam se ozbiljno udubila nikada ne bih to jelo promatrala kao „odvajkada“, imala bih sumnju da je novokomponovano, ali pošto bejah površna – zaista sam mislila da Karađorđe ima neke veze sa ovim delikatesom.

Dovoljno bejah plitkoumna da sam pomislila da je Đorđe u zbegu znao za tartar sos.

Maestro kombinatorike sastojaka, osmislio je i Njeguški stek sa kojim Njegoš tek nema ama baš nikakve veze, ali sam ga poručila na Svetom Stefanu, mom prvom izletu na more posle bombardovanja.

Bila sam sama u restoranu.

I mislila na detinjstvo.

*

Među prvim sećanjima su sedeamdesete i ta lokacija u Crnoj Gori.

Letovali smo porodično sa kumovima.

Najčešće destinacije su nam bile Portorož, Poreč ili Opatija, samo da je Trst blizu – kada dosade plaže – čas posla kod Bruna na tramezzini.

Ali, jednom prilikom smo otišli na jug – da isprobamo Bar – Bari i obiđemo taj deo obale.

*

Sa Kraljičine plaže našli smo se na tada šik Svetom Stefanu, i tu sam kao sasvim mala prvi put gledala kako živog jastoga ubacuju u ključalu vodu. Kelner me je vozikao u dnu kolica koja su služila za prezentaciju dnevnog ulova ribe.

Krila sam se u podnožju ispod čaršava, bila sam njihova kovrdžava ljubimica.

Tada sam i prvi put ugledala Mariju Baksu, najlepšu ženu koju sam do tada u svom životu videla uživo.

Kasnije sam kupila njenu knjigu naziva tipa – „O lepoti“ – i naučila trik da se u ugao oka, kod nosa stavlja sedef bela senka.

To su prve stvari kojih se baš sećam.

*

Posle sam Mariju Baksu podelila sa svima u filmu „Davitelj protiv davitelja“ – bila je maćeha Spiridona Kopicla i svi su se pitali koja je ova mačketina bakarne kose.

Taj bakar sam pokušavala da rekonstruišem u kućnoj radinosti sa nijansom SFRJ farbe boja za kosu pod imenom – „Ticijan“.

Ako nisam ispala kao Baksa – bar sam bila kao sa Rafelovih radova, a Ticijan riđa.

Čista renesansa u potrazi za humanizmom, vazda.

*

Moja prvi neuspešni pokušaj gozbe, bio je u srednjoj školi.

Tata i mama su otišli na put i ostavili mi priličan budžet koji sam skucala planirajući da napravim ocu rođendansko iznenađenje da ga po povratku čeka sofra.

Bio je vreo avgust.

*

Bila sam dosta opsednuta filmom „Sabrina“.

U njemu Odri Hepbern uči u Parizu kulinarstvo – a ključna lekcija beše sufle.

Ta komplikovana delicija zaista je poslastičarski master.

*

Da skratim priču – roditelje je sačekala zbirka uništenih ljudskih namirnica i nekoliko plehova zauvek neupotrebljivih.

Ali, računa se volja.

Put do pakla poplačan je najboljim namerama.

Bejah proterana iz kuhinje na duže vreme.

*

Ubeđena da ne umem da kuvam – izbegavala sam komplikovane specijalitete.

U eri života glamuroznog socijalnog slučaja uglavnom smo se hranili po restoranima.

Bili smo vrsni poznavaoci gradske ponude – razmažena nepca bio je domaći zadatak udovoljiti.

Svoj penzioni fond slupala sam naivno misleći da će era neverovatnih reklamnih budžeta trajati zauvek.

Ali, avaj.

Svemu dođe kraj, pa i raskalašnim hirovima.

*

Kada sam iznajmila stan od jedne Katarine, tu me je sačekala najbolje opremljena kuhinja ikada u istoriji mojih rentanih adresa.

K., ozbiljna, vrsna i pasionirana kuvarica celu mi je opremu ostavila u maloj mansardi da se služim.

U blizini Palilulske pijce – počela sam seriozno i skoro religiozno da spremam kompleksne recepte.

Dodatna inspiracija bio je mediteranski stil svemirske kuhinje, činilo se kao da sam negde na nekom moru.

Provodila sam sate i dane u njoj.

„Jekoderm“ mi je bio najbolji drug jer sam se često pržila, lakše telesne povrede bejahu moj novi zaštitni znak, baš kao i svakom početniku.

*

Razlika između šegrta i učitelja je što učitelj više puta nije uspeo od šegrta.

*

U sledećem stanu, u Zamku, kuhinja je bila „AirBnB style“.

Mala, idealna za u prolazu.

Rerne, bez.

Prijalo mi je da malo odmorim od jurenja Mišelinove zvezdice.

Kada živite kod Kalenića sve je „user friendly“ – može sve da se kupi – vrhunski spremljeno, za poneti.

Idealno za singl personu.

Čas posla.

Mljac mljac od libanskih preko francuskih do „Cveće zla“ menija, a kada zagusti „Kalenić“ i „Potkovica“ klasici.

Dodatni bonus – raskošna prodavnica začina i tezga na pijaci gde ima najbolji džem od lubenice sa ljutim papričicama.

Delikates, džoker iz rukava svake večere za prijatelje.

*

I evo me, u novembru, opet kod Bajlonija u „Palati propale grofice – La Grande Belezza“.

I evo me opet u samo-izolaciji.

Ali, ovog puta od nekog nemira usled cele ove sumanute situacije za koju smo kao stanovnici planete Zemlje nedorasli – bacam se na staru pasiju – recepte za rerne.

*

Kada živite u stanu koji je ispunjen artefaktima i garderobom na štenderima nije baš da je prženje neka dobrodošla aktivnost.

Ali, zato je rerna keva.

Posebno kada se sprema neka fokačica ili musakica, pa stan ispuni toplina i miris doma.

Kao da je sve okej.

*

Nepregledno more kulinarskih zvezda na netu su mi sada glavna zanimacija i uteha.

Sve u svemu, dragi svi, više nemam psihički snage da čujem glas ikoga iz kriznog štaba, a da ne pričam o vođama ovog narko kartela od banana republike – oni me dovode do napada panike.

Počne od besa i nemoći da mi se trese biće kada čujem glas bilo koga od njih – od toga koliko nemaju pojma, koliko nam maste razum, zamazuju oči i koliko nam prave papazjaniju od mozga.

Zato bolje da se bacim na jurenje fiktivne Mišelinove zvezde.

Jer energija ide gde je fokus – biću spremna da napravim gozbu za kraj ovog košmara – eto, za to vežbam, na to sam fokusirana – a proćiće i ovo, kad tad,

*

A da li vama korona konfuzija udara na apetit ili pak na nemanje istog?

Pišite – komentari su omogućeni – čitamo se, o da!

I #BeSafe, molim vas, neće nas niko čuvati, osim nas samih.