Piše Luna Lu: Mi možemo svašta, a ne možemo ništa

Bio je utorak. Poslednji dan septembra. Za džabe sam vukla kišobran. 

Što se tiče kišobrana – imam igru sa njim.

Kada ga ponesem, od kiše ništa.

Kada ga NE ponesem – pljušti, lupa mi po glavi.

Nimalo romantično, kao što zvuči u stihu  – „dok dobuje kiša u ritmu Tam Tam-a“.

*

Što skuplji kišobran – veća je verovatnoća da ću ga zaboraviti, na keca.

Jednog žutog, kupljenog na ulici – razvaljenog košavom – stalno sam gubila i stalno mi se vraćao, imali smo takoreći uzbudljivu ljubavnu aferu.

Penzionisao se jednog dana – jednostavno više nije hteo da se zatvori.

Otišao je u raj za amrele, bio je drug na drumu.

Hvala mu.

*

U Višnjićevoj ulici postojala je radnjica gde smo popravljali kišobrane.

A onda je došao konzumerizam te ih sejemo jer znamo da na svakom ćošku možemo da ih kupimo, pa ih i NE čuvamo.

Radionica – porodični biznis – zatvorio se, zauvek.

*

Isto se desilo i sa radnjom, u istoj ulici, gde su popravljali najlon i svilene čarape, baš kao i butiga gde su pravili seksi nanule i udobne klompe.

Došle kineske za manje od crvene.

Sve pozatvarano, a na tom mestu – akrilni nokti u neonu piše, sa cenovnikom, povoljno.

Bakteriološki neispravni, niču na svakom ćošku.

Za vreme korone valja ruke prati, a ispod ovih veštačkih – bakterije se kote, njima superica.

*

Što se tiče vremenske prognoze – to je jedna od najluđih aplikacija – bolji su prognozeri – ljudi sa reumatičnim zglobovima.

Bar pogode zicer da će se vreme promeniti.

Zovem Limenog, koji je u tuči osamadesetih slomio vilicu i glavu, ima metalne delove – on je najbolji metereolog.

Njemu verujem.

*

Utorak je osvanuo, konačno dejt sa TKV.

The Kraljica Vila.

Grafiti velemajstoricom.

Odlikovanom od strane Republike Francuske u Viteza umetnosti.

Dogovaramo se godinama da snimamo nešto zajedno.

I konačno – dobrodošla u Luna park.

*

(Četvrtkom premijera od 19h na portalu Nova.rs, a u 21.45h – TV premijera na Nova S. – dobrodošli, epizoda je dostupna na YouTube kanalu: NovaS – kategorija: Nova.rs)

*

Grafite obožavam od malena.

Zidne novine.

Puls grada.

Sa prvim fotoaparatom krenula sam u safari na grafite.

Slikam ih. I čuvam.

Znam mnoge ćoškove u gradu šta je bilo pre na tom mestu.

Arheologija.

Slojevi.

Hroničarka grada.

Neki pokušavaju da se šale (ne)slano, ali kako postoji „crna hronika“ – postoji i „bela“ – ta je moja.

To mi je poziv.

Nisam ga izabrala – tako se desilo.

Planirala sam nešto totalno drugo za sebe, ali tu sam gde sam.

Čudni su putevi Gospodnji, #indeed.

Dato mi je. I često mi se čini besmisleno.

Čak ide i psovka, uz to, kad me smakne život u crnilo.

Zečija rupa me proguta na kratko.

Pa, prođe.

Stanem na noge.

Dobijem vetar u krila.

*

Prođem pored zidina džamije, pa na Kalemegdan, gospodskom Jevremovom –  i, shvatim da je ovaj grad sve preživeo. Pa, će i ove silovatelje. Mrzitelje. Distrojere.

Da vole ovaj grad i da poštuju nas građane – ne bi živeli u haosu svakog haosa.

*

E, a kada nemate mogućnost razmene različitih mišljenja na TV sa nacionalnim frekvencijama, kada imate jednoumlje, pasivno agresivnu hegemoniju, ispiranje mozga – non stop – naravno da živimo u najišaranijem gradu na svetu.

Kaže meni TKV lepo – „Grafit kaže – svako društvo ima vandalazim kako zaslužuje“.

Vaistinu.

*

Ako pažljivo čitate poruke na zidovima i pratite tu priču sa škrabanjem i dopisivanjem, shvatićete kakav je baramoter i kakav je pritisak u slepoočnicama građana.

*

Razumom na bezobrazluk.

Živim na Dorćolu, pojavi se pitanje, kratko i jasno – Ko je rušio u Savamali. Bez znaka pitanja.

Dva dana kasnije – preškraba neko – SNS botovi u akciji udisanja spreja.

Četiri dana kasnije – opalac! Ili na francuskom – voila!

Na dvadeset novih mesta osvane pitanje – Ko je rušio u Savamali?

Botovi odustaju.

Gradski zločin se ne može sakriti.

Zidovi ne daju.

*

Prvi grafit sam dobila kao zalog ljubavi.

1988.

Moja prva ljubav je bila kuražna, ali polupismena.

Vodio ga je put u Amsterdam.

Napisao mi je – „DoĐiće naš dan“.

Sačekala sam ga da se vrati.

*

Napisala sam prvi grafit ovog utorka.

U 50.

Retko mi se dešavaju nove stvari koje nisam, ako ne doživela, onda videla svojim očima.

Bile smo u njenom, TKV ateljeu na Dorćol placu.

Mojoj oazi.

Na firmi piše „komuna“.

A ja komune, posebno umetničke podržavam od sveg srca.

Ipak, ja sam pionirka, levičarka, SFRJ #4ever.

*

Izvnite drugi, poštujem, ali ovo živim.

Umem da pričam sa desničarima, napisala sam i knjigu sa Isidorom Bjelicom.

Nemam problem da saslušam mehanizam desne misli.

Ali, uvek sam srećna što sam levo posle svih tih rasprava.

Empatija RulZ.

Iako nisam Mis – želim – „Mir u svetu“.

*

Kraljica Vila me je ohrabrila da sprejem sa „fat cap“-om ispišem „Kad će vlada?“ kod nje na ormanu.

Volela bih da imam adrenalina i okretljivosti Nindže da napišem to na zgradi vlade u Nemanjinoj.

Fali mi nekih 30 godina manje u kukovima.

*

Nekada sam bila hrabro luda i strpljiva.

A sada sam nestrpljiva i manje pokretna – nisam više Kung Fu – „Suzuki“.

Ali, stoji poruka razaslata društvenim mrežama.

Šer – dozvoljen.

*

Rekla mi je Kraljica Vila, Vitez umetnosti – „Mi možemo svašta, a ne možemo ništa.“

I u tome je ključ, hajde da NE – pretvorimo u – „Možemo svašta“.

Baš kako je na ulici ispod pitanja – „Ko je rušio u Savamali?“ – osvanulo – „Ajde da radimo bolje stvari!“.

Ajde.

*

O grafitima i sebi i Beogradu oktobra meseca – šta vi mislite – komentari su omogućeni – #čitamose.

Uživam da se čitamo.

Znajte.

*

I, #BeSafe.