Piše Luna Lu: Manifest prolećni (probni)

U hodniku zgrade Tigrastog Mačora stoji maslina u saksiji. Tako je komšije čuvaju zimi i vidno joj prija. Ali, sačekaće još neko vreme pre nego što se preseli u Tajni Vrt, na svoju matičnu adresu - kažu da nailazi hladni talas. Ledarica - večiti specijalitet baba Marte. *

Priznajem, računala sam da će mi lepa verzija marta dati vetar u krila. Od vetra – dobila sam danas par ledenih udara – ali, uprkos tome – odlučila sam da nađem neki ćošak u sve manjoj palati optimizma da nastavim da cvetam uprkos tome što Tanatos dominira. Ovaj probni prolećni manifest je u slavu Erosa i mladosti i pred-rođendanskih obećanja sebi da ćeš sijati poput one Jadranke – Lošmi Pande.

I odmah na početku – dobra vest glasi – proleće nam stiže na dan 20. marta u 16:33h i trajaće do 21. juna.

*

Kakav je život prema tebi ovih dana? Ko te je očarao? Kažu – jedino onaj ko te očara taj neko može i da te razočara, ostali paljba. Samo kvalitetne osobe da imaju prođu u tvoj lični prostor. Amaterima ne dozvoli da priđu tebi i tvojoj srčanoj aorti. Nemaju prava na naše dragoceno vreme. Iz prve ruke da vam kažem, kada se radi retrospektiva života u 50plus ispadne da se kaješ jedino zbog vremena koje si protraćio.

*

Realno, u suma sumarumu, samo se računa koliko sam zgubidanila zbog budaletina. Pravo da vam kažem, bolje da sam sedela na ćošku, žvakala žvaku, pravila ogromne roza „bazooka“ balone i pogađala koje će boje da bude prvi auto koji naiđe iza ćoška. Bolje da sam to činila nego što sam ulagala energiju u energetske vampire. No, čovek se uči dok je živ. Zato sad volim da pričam što više sa mladima, buntovnim ljudima, punih džepova kuražnih snova, a otvorenim za priču o suštinu postojanja. A mladi ljudi su baš neki lepi ljudi. Imaju radoznale oči. Motaju duvan, spretno. Piju i vino koje je toplo, ne izvoljevaju. Ohrabruju se da sanjaju neki novi svet. Podsećaju me na ono vreme u Parizu kada se na desnoj strani Sene razrađivao egzistencijalizam. „Rive Gauche“, bejbi. Brižit Bardo u crnoj rolci priča o Sartru i Kamiju.

*

Ne volim kada vidim smorenu mladost. Tako mladi, a već odustali. Mnogo očekuju od drugih, a od toga nema ništa. Mora da se zasuku rukavi i da se osvoji svako parče slobode. Posebno su razočaravajući roboti – ugašena mladost – oni što rade kako im se govori. Veruju sistemu da ga ne laže. Pasivno agresivni, plitkoumni, a na društvenim mrežama – krvoloci.

*

U svojoj mašti, volela bih da imam ružu koju sam sama nakalemila boje pozorišne zavese od teškog crveno – bordo pliša. U tom ružičnjaku kada zatvorim oči priređivala bih jednom mesečno dan otvorenih vrata – druženje gde bih upoznavala sve te mlade talente ove zemlje. Cepali bi životne teme na atome – pričali bi o snovima, strahovima, lažima, (ne)sigurnostima, uzbuđenjima, umetnosti i kako miriše vizija.

*

Ne volim tračarenja. Nemam više vremena za besmislene razmene rečenica koje ništa ne znače i koje niko od sagovornika ne dodiruju. Ne volim mehaničke radnje i lažne komplimente. Ovog marta boriću se da sva slova izgovorena budu karakteri i da iza njih stojim i svojeručno svaku reč potpisujem.

*

I još jednu stvar da vam kažem, svako ko vam kaže da zna kuda ova civilizacija i naš futur idu – laže vas. Svi bauljamo sa manje ili više iskustva i niko ne poseduje mapu. Svi možemo samo da se orijentišemo pomoću kompasa koji je naša lična intuicija. I zato ovog proleća u najavi oštrimo hrabrost da budemo slobodni i odgovorni za sve moguće slobode koje možemo osvojiti, i ako nam se vrti u glavi.

*

Srećno nam bilo!

Jer neće nam biti uopšte lako. Eto, na primer, prosuh sebi ketler pun vrele vode na ruku i količina novca i sreće koje su potrebne za lečenje opekotine nastale u kuhinji je astronomska. Sve vreme se pitam kako li samohrana majka sa prosečnom platom može da izleči opekotinu svom detetu ili slobodna umetnica koja kako u pesmi tako i u životu poput Konstrakte – nema knjižicu. Sabilo nas je sa svih strana – više nismo samo mi u sosu, u gustom sosu smo svi na planetici na kojoj se igrači ego manijaci i ludaci igraju rata i prete nuklearkama dok hiljade nesrećnih ljudi lutaju u potrazi za pravom na život. I zato je jako važno da onu maslinu u hodniku zgrade čuvamo i spremni dočekamo mir i ponesemo maslinove grančice kao najdragoceniji nakit svih vremena.