Negde u bespućima interneta videh kako 40 posto stanovništva naše zemlje ima psa za kućnog ljubimca. Mačke ne bi bile mačke da učestvuju na bilo kakvim popisima. To je veliko tršište koje valja osvojiti. A onaj koji bude izmislio kabanicu za kišu u koju će Oćo mašući repom ući - taj realno ima šanse da postane multi-milioner. Jer, beli pas i kiša - muka je Tantalova.

„Stručnjak je osoba koja je mogla napraviti sve greške koje se mogu napraviti u svojoj uskoj oblasti delovanja.“ Tako je nekako govorio gospodin Bor.

Jedna ZEN priča definiše razliku između majstora i šegrta zaključkom da je majstor onaj koji je više puta pogrešio.

Greške su dobra stvar. Na greškama se uči.

Ali, izvući priznanje od političara, kao i kreatora & učesnika javnog mnjenja da su grešili je gotovo nemoguća misija. Možda je razlog tom fenomenu taj što su odstranili savest iz jednačine sopstvenog bića, a nabildovali ego trip do kolektivne halucinacije.

Na to zidovi imaju odgovor – grafit poručuje:

„Previše ničega mora pući.“

I puca, pred našim očima. Razliva se veliko ništavilo kroz sve pore našeg društva između dva reklamna bloka.

*

A u stvarnom životu ljudi se povukli u sebe i na pitanje „Šta ima novo?“ – odgovoraju sa: „Ništa spec!“ Otužno je to, mada i interesantno za mozgati.

Jer Život je u svojoj celosti veoma specijalna pojava ispunjena u svakoj sekundi specijalnim impresijama, osim kada otupiš, previše toga podrazumevaš i kada od Gugla i oguglaš.

Možda od sraslih slušalica u ušima ni ne osetiš da je suštinski – „Svašta spec!“

Što jest jest – smorili su nas ovi ljudi bez greški pred mikrofonima.

Kada bi makar na jedno pitanje odgovorili sa „Izvinite, na to pitanje zaista ne znam odgovor.“

A, daleko bilo da priznaju i da su u nekom potezu ili zamisli – pogrešili.

*

U jednom segmentu medijskog prostora sve same sveznalice bez greške, a u drugom segmentu grešni i oštećeni, bez osnovnih moralnih načela, polupismeni koji misle da je Meksiko glavni grad Španije. Ovi prvi kriju svoju privatnost, a ovi drugi daju svoje privatne živote na uvid do te mere da spavaju i razmnožavaju se pred kamerama.

I za jedne i za druge traži se da se glasa.

Za prve putem glasačkih lističa, a za druge može i putem sms-a.

I jedni bez drugih ne mogu.

Drugi služe da se prvi učine boljima.

Kao što u talent šou programima – „bazeri“ bez svesti o svom NEtalentu i bez blama čine talentovane još talentovanijima.

Rijaliti-zacija u fulu.

*

Kada ste poslednji put čuli da vam je neko rekao „Izvini, moja greška“?

A kada ste vi priznali na glas sopstvenu grešku nekom?

Bez ali, epova o spoljnim faktorima i opravdanja.

Jednostavno – izvini, do mene beše.

Atmosfera je tako kreirana da se greške ne priznaju ni pod tačkom razno, a da su grehovi dobrodošli i da se slave.

Sumasišavši trenutak čovečanstva u Tamnom Vilajetu.

Grešni se hvale da su bez greške.

A ljudi svesni svojih grašaka ispovedaju svoje grehe.

U najmanju ruku – uvrnuto.

*

Vrhunski slikari će vam rado pričati o greškama, čak i prstom ukazati na ono mesto gde su stvar zeznuli uz osmeh. Slikar amater će odbiti i najmanju mogućnost da je njegov rad ništa manje od „remek dela“.

Da bi rasli i razvijali se i to u što boljem raspoloženju valja u javni prostor ubaciti priče o greškama i neuspesima.

Vratiti koncept „razvojnog puta“ u svakodnevicu.

Inspirisati CV-ijeve na temu životnih omaški.

Nakititi u čemu sve nisam uspeo, koji su se snovi na trenutak pretvorili u košmare, koliko je bilo smešno što sam u nečemu toliko fulao da sam na kraju odustao – na obostrano zadovoljstvo. Šta mi brate sve nije išlo od ruke – a nije da se nisam ložio da sam – The Best.

*

Bio bi to CV po meri čoveka, a ne poslodavca.

Oba čine naše živote – sa tim što je ovaj ljudski praktičniji za nauk drugim ljudima jer nam kroz praksu pokazuje da u mnogo toga možeš biti neuspešan da bi u nečemu bio izvrstan.
Najviše volim da pitam dva pitanja – ljubavne parove kako su se upoznali i prepoznali i kreativne ljude kada su shvatili da su dobri u onom što je njihov poziv. Ljubavni parovi su obično prave prepoznali posle pogrešnih izbora, a umetnici kada su shvatli da broj grešaka rapidno pada i da znaju šta rade. Dakle, greške su neprocenjive. Posebno kada se isprave.