Piše Luna Lu: Lektira

Nedelja, 7:20h.

Čarobno jutro nad Kalemegdanom.

Na terasi sam svoje nove adrese i umorna sam kao pas.

Svaka kost me boli, kao da me je strašna oluja izbacila na obalu – isceđenu i fizički i emotivno.

Selidba je đavolja rabota, a posebno kada te u novom prostoru očekuju neplanirani građevinski radovi – živeću u vanrednom stanju još par nedelja.

Ovoga puta nije ga Vućič uveo, već majstori i njihovi rasporedi.

*

Majstori, dobri majstori su u deficitu u ovom gradu – zauzeti su kao operske dive i po godinu dana unapred.

No, od danas, balkon radi, sunce me greje i krošnje Kališa šapuću – kod kuće si, sve će biti okej, jedna po jedna stvar i leći će sve.

*

Ne može sve sad & odmah – ah, ta lekcija o strpljenju, u njoj sam tako loša.

Zato mi se stalno ponavljaju situacije koje me stavljaju na taj ispit.

Kontrol frik u meni vrišti, umesto da ukapira kako je sve izvan kontrole.

Jedino što mi zaista možemo da kontrolišemo je kako ćemo reagovati na određenu situaciju jer živimo u ludnici gde ništa ne funkcioniše, a opet nekako se sve završi na kraju – povuci potegni, ali se završi.

*

Ti kao da ne znaš gde živiš – pa nije ti ovo Švajcarska – rečenica je koju sam protekle sedmice čula 124 puta.

*

Puštam Joao Gilberta i on mi smiruje dušu – vodi me na Kopakabanu i Ipanemu – čim pritisneš „play“ – kalipso magija počne.

Dobro se slaže sa prizorom koji se u daljini nazire – kliše zvan ulivanje Save u Dunav.

A sasvim blizu je moja osnovna škola – mislim se ako sam nju preživela šta je promena jedne pišljive tuš kabine.

*

U školu sam krenula sa šest godina, bila sam najmlađa vazda.

Nisam išla u obdanište niti u vrtić – roditelji su me puštali da kreiram svoj svet i razigravam maštu na svojoj planeti zvanoj Apšala Tapšala koja se nalazila u jednom dvorištu sa jorgovanom.

Hvala im na tome.

*

Kada sam ušla u sistem – doživela sam šok.

Introvertna po prirodi ta količina dece me je prestravila.

Prvih nekoliko nedelja sam konstantno brisala sa časova.

I to sam nastavila da činim svaki put kada bi mi se ukazala prilika sve dok nisam upisala školu po želji što je bilo tek u trećem razredu gimnazije.

A do tada se odigravala moja borba sa sistemom u kojoj sam gotovo uvek izvlačila deblji kraj.

*

Učenje i saznavanje bio je najmanji problem – sve me je zanimalo – problem je bilo disciplinovanje moje kičme, moj otpor prema tome i nepravda koje je bila epskih razmera.

Vazda vrlo dobra zbog užasnih ocena iz vladanja.

Mene je učiteljica, ta ključna osoba koju deca obožavaju – otvoreno mrzela i često sam bila predmet njenog podsmeha što je davalo ideje i osnaživalo dobar deo razreda da mi čini isto.

Nisam mogla da ih podnesem – kolektivno i pojedinačno.

*

Na času fizičkog otkriveno je kako sam jako brza.

Imala sam rekord škole i profesor me je poslao kod Nenada Stekića na Marakanu.

Da treniram atletiku.

Otišla sam nekoliko puta na trening i onda mi je Nenad rekao – „Nisi ti za ovo, ti si brza zato što bežiš od nekog – strah te čini brzom. Nemaš ti takmičara u sebi – ti se takmičiš sama sa sobom.“

I to je bilo tačno. Zaista, nisam se trkala u školi – bežala sam glavom bez obzira jer sam imala subjektivni osećaj da me oni jure da mi nanose bol.

Duševnu bol.

I da ceo život se takmičim sama sa sobom.

Trku trčim sama.

Dobri Nenad je sve bio u pravu.

To se zove pedagog.

*

Jedna od najvećih noćnih mora bila je lektira.

Oduvek sam čitala mnogo knjiga – van mog uzrasta.

Tata je bio knjigovezac i knjige su mi uvek bile pri ruci.

U biblioteci „Đorđe Jovanović“ bukvalno sam provela školovanje, ležeći na sivom etisonu, birala sam knjige po naslovu, pročitala bih prvu stranu i vagala – da li me zanima ili ne.

Onda sam satima birala koju ću pre jer moglo je samo tri knjige pozajmiti.

Obavezna lektira mi je oduzimala vreme od čitanja onog što me je zaista zanimalo.

To su bile rane osamdesete i bilo je puno jako zamornih knjiga o ratovima i NOB-u.

Kao i ruski klasici.

Stigao je pank u moj život – nova subkultura sa toliko referenci koje valja proučiti – koga je briga za „Daleko je sunce“ i „Rat i mir“.

*

Početkom 90-ih odlučim da nadomestim poznavanje Tolstoja.

Dođem na probu projekta „Rimtutituki“ – pita me Cane šta radim.

Čitam Anu Karenjinu.

Biraš voz? – kaže on.

Nisam je više otvorila.

*

Najgori pakao je bio kada su počeli da nas teraju da učimo pesme napamet.

Nemam tu vrstu pamćenja niti sam talentovana za recitovanje niti me to zanima.

Vizuelni sam tip – povezujem slike i slova – ništa ne mogu da učim napamet, ne ulazi mi u glavu ako ne razumem o čemu se suštinski radi.

I dođe na red „Krvava bajka“ Desanke Maksimović.

I počnem i nema šanse i mučim se i zlopatim se danima.

I legnem da spavam i zamolim Boga da se razbolim samo da se ne osramotim, pa opet svi da mi se smeju.

I zaista ujutru ne mogu da ustanem.

Narednih nekoliko nedelja sam imala zauške, pa mononukleozu.

Tada sam shvatila kako treba baš dobro da razmislim za šta Boga molim.

A Desanka me je istraumirala za ceo život jer sam pomislila da nikad više ozdraviti neću.

Presela mi je.

*

I vidim sada da je ukidaju iz školske lektire.

Ne znam kakva je to odluka – zaista se u to ne razumem – samo znam koliko je važno razvijati antifašistički stav, baš kao što je važno učiti decu veštinama i znanju koje će im pomoći u životu i prepoznavati njihove talente i jake strane, a ne samo im skretati pažnju koliko ne znaju i koliko nisu dobri.

I ne zatrpavati im um nepotrebnim podacima već ih usmeravati da prepoznaju šta ih zanima, ojačati im sistem vrednosti i ljudskosti.

*

Dakle, slučaj „Desanka“ bi mogao da bude preloman da roditelji zatraže sistemsku promenu obrazovnog sistema jer oni najbolje znaju koliko je trošan, glomazan, paradoksalan, neupotrebljiv i štetan po njihovu decu.

Sve u svemu, neka ovo bude zaista razlog da se digne glas protiv ruiniranog sistema – problem školstva je globalan, a posebno je isplivao za vreme pandemije.

Jer da, nije korona uništila sistem – ona je samo ogolila koliko je sistem loš.

*

Stisni zube i menjaj za bolje sutra.

Nema potrebe da više niti jedno dete pati dobar deo života zbog trauma bolesnog školskog sistema.

Sama sam ga preživela svesna koliko bi mi bilo lakše u životu da sam imala sreće sa učiteljicom odnosno sa sistemom koju bi takvu osobu stavio van pogona i ne bi dozvolio da mi napravi pakao sa samopouzdanjem sa kojim se borim celi život.

To je zadatak koji mi je zadala i moja doživotna vanškolska aktivnost.

*

A šta vi mislite o slučaju „Desanka“ – komentari su omogućeni.

Lep pozdrav, dragi svi.