Luna Lu
Foto: Marko Krunić/Promo

U kupatilu prebrojah tačno šest preparata na temu "jačanja kose", a suštinski bilo je potrebno samo proveriti krvnu sliku i kupiti suplement po imenu - gvožđe.

Ponekad su rešenja toliko jednostavna da se zaprepastim i zapitam se koliko stanara koji ne plaćaju kiriju živi u mojoj glavi. Valja rasterati tu ekipu i napraviti veliko spremanje. Čeka nas uzavreli septembar – moraće brzo da se misli.

Obećavali su nam Dubai i evo izgaramo čini se mesecima.

Pržimo se, tačnije dinstamo.

Nedelja je devet časova. Sunca sin već krčka nas.

Biće ovo još jedan dan u „Paklenoj kuhinji“ džungle na asfaltu zazidanih u beton.

Veseli se, narode.

Beonjače peku, čini se – od toplote, lošeg spavanja i mešavine znoja i ko zna čega u kremama za zaštitu od sunca. Još malo hemije, kao da odveć ne živimo poput kunića u toksikološkom eksperimentu. Kontrolisanom, kobajagi.

*

I sve više stvari je „kobajagi“ – tobože, kao da…

Ne znam da li je ovaj turcizam još uvek aktuelan i da li se još uvek koristi. Novo vreme nosi novi jezik, ali „kobajagi“ je jasna definicija momenta u kome svi nešto fejkiramo.

Nekada je Sajsi pevala „Malo lajkiram, malo nokte lakiram“, a sada bi mogli horski, u glas – „Fejkiram, tim se dičim.“

Fejkira se raspoloženje, uspeh, zadovoljstvo i odnosi, razni.

*

Na primer, čitav instagram je – kobajagi.

I to valja imati uvek na umu da bi se ostao zdrav u glavi.

Baziran na mehanizmu kockarnice, od kazina je preuzeo i taj model da kada u njega uđeš – zaboraviš šta je „napolju“.

Da li je dan ili noć, zima ili oluja, toplotni udari i ratovi – u kazinu i na instagramu je uvek isto.

Paralelni univerzum. Odmorište od „stvarnosti“.

Scenografija boljeg života gde je sve lepo, i samo malo ti fali da i ti budeš deo „krem“ ekipe.

*

I uvek to – „malo ti fali“.

I, vazda osećaj da ako se još malo zadržiš možda oboriš neki target koji si (o)smislio u glavi.

Još neki lajk, šer, novi pratilac, a možda neka „vatrica“ – važnija od svih drugih.

I, najčešće sve se to NE desi, ali, „nema veze“, teraj.

Sutra je novi dan.

A onda svako malo, kao i u kazinu – dobiješ neku nagradicu da bi ostao u igri.

I, budeš srećan. Na trenutak. Kobajagi.

*

Opasna je ova ekipa iz Silikonske doline koja je osmislila ovaj format kontrole uma.

Ne mogu čudom da se načudim kakav su civilizacijski obrt napravili. A sada su uveli još jedan novitet koji igricu čini (gotovo) nemogućom za prekucati.

Algoritmi izlaze iz mode i AI postaje – Šef kockarnice.

IT stručnjaci mogu da idu ća, veštačka inteligencija preuzima stvar.

Toliko smo je nahranili, što ne znajući, a što svesno – četujući – da sad ima i sećanje.

Počela je da pamti – i, pamti veoma dobro.

Što je i logično. U prethodnoj generaciji počela je da laže & mulja, a da bi se dobro lagalo i muljalo – moraš da imaš jako dobru memoriju.

*

Zukeberg je toliko ovasebljen da je svojoj ženi digao spomenik u vrtu visine pet metara.

A ona je još uvek živa.

Ne znaju šta će više od sebe i para.

Ništa bizarnije od te „skulpture“ ne videh skoro.

A bizarnosti ima toliko, skoro pa koliko i apsurda.

I nemojte pomisliti da se žalim, to nikako.

Za moj nemirni, prepobuđeni um koji vazda o nečemu mora da misli – svi ovi rebusi na temu kuda ide ovaj svet – tamanica su.

Po nekim metafizičkim teorijama – da uprostim stvar – biramo kada ćemo i gde da se rodimo i kakva ćemo iskustva imati na izabranom putu. Tako da – želela sam da budem rođena u dva veka i dva milenijuma – pa izvoli mačko – uživaj.

*

I, ima trenutaka zaista kada sebi dam oduška.

Kao večiti Arsenije Č., selim se poput čergarke.

U ovom novom obrtu dospela sam u predivno potkrovlje.

I, mnogo je lepo, samo ima jedan potencijalno veliki minus. Takoreći, Ana Nikolić ga je opevala i naslov je – „Terasa sa pogledom na zid“. Tačnije, francuski balkon.

Živela sam dve godine u Voćnjaku sa pogledom na krušku i orah, tako da moj povratak u urbanu celinu nosi i ovaj izazov. I rešila sam ga projektorom.

I sad sebi ugađam bioskopom na otvorenom.

Repertoar čine filmovi dvadesetog veka. Do sada beše džepno remek delo „Bazen“ u slavu Delona, Romi Šnajder, Morisa i Džejn Birkin. Sledi „Pasje popodne“ – Paćino i Kazal(e). Potom – Džarmušev „Put samuraja“ sa Forestom Vitakerom. Kakva je to filmčina.

I, nastavite niz – predlozi su više nego dobrodošli.

Hvala, unapred.

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare