Piše Luna Lu: I bogati plaču

U nekom paralelnom univerzumu išla bih na prvu reprizu nove predstave Miloša Lolića. "Kaspar" (Hauzer) u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

*

Lepo bih se obukla, popela na štikle i stavila crveni ruž.

Maska mi ne bi trebala jer pandemije ne bi bilo.

Verovatno bih se plašila da ću da zakasnim, pa bih u žurbi zaboravila prsten.

To bih tek kasnije shvatila.

Subota je i ja (avaj) nisam u tom paralelnom univerzumu – zaglavljena sam u ovoj dimenziji, do daljnjeg.

Kao mačor na ostrvu sa konzervom, ali bez otvarača.

*

Razmeštam slike po stanu jer mi je dosadio raspored.

Eto bar nešto novo da mi bude pred očima dok buljim u zid i čekam „jebeni medžik“ – što bi rekla Senida(h).

Da, baš taj eksplicitan tip magije svima je čini se neophodan.

Amen to that, sister.

*

Za ovih godinu dana, između dva rođendana (edicija: pedesete u karantinu) – prolazim kroz najneverovatnije faze.

Džambo rolerkoster emocija i subjektivnih osećaja.

Od meditativnih stanja do onih u kojima mi fali nanosekunda da mi eksplodira glava od nekog neverovatnog akumuliranog besa i nemoći.

Od agorafobije do klaustofobije i nazad.

A o talasima optimizma pa pesimizma da ne pričam – plutam u cunamiju.

Nikada nisam bila na krstarenju, ali verujem da je tako kada si na pučini predugo i nisi video obalu čini se čitavu večnost.

Nisam bila ni u svemiru, ali posle godinu dana ove (samo)izolacije mogu pretpostaviti kako je na svemirskoj stanici „Mir“.

Lajka, I feel you.

*

Primetila sam i jedan zaista zanimljiv fenomen – imam periode kada mogu samo da čitam, pa onda ta moć prestane – gubim koncentraciju i fokus.

Onda dođe period kada rokam samo serije, pa se i toga prezasitim.

Onda uronim u dokumentarce, pa prođe i ta faza.

Pa samo slušam muziku.

A onda gledam isključivo crno-bele filmove.

Ili pak postanem opsesivna oko neke ličnosti i onda se bacim na guglovanje svih guglova o tom nekom dok ne iscrpim sve linkove.

*

Tako mi se u život ušunjala Lejdi Di sa četvrtom sezonom serije „Crown“.

Pošto me je glumica više podsećala na mladu Džodi Foster nego na Dajanu, odgledala sam sve što mreža nudi od dokumentarnih i arhivskih snimaka omiljene princeze.

I podsetila se gradiva.

*

Tako se nekako namestilo, a da li slučajnost uopšte postoji ili je bilo „maktub“ (zapisano) –  da sam doista spremna sačekala skandal svih kraljevskih skandala u ovom veku koji će u istoriju ući pod potencijalnim naslovom – „Kada je Megan sela sa Oprom kod komšinice Gejl u vrt i udarila na monarhiju u Armani haljini sa lotosom“.

*

Uzela sam kokice i na neko vreme se „preselila“ u London da sačekam odjeke tog „ćaskanja“ koje se dešavalo negde u Kaliforniji sa sve vremenskom razlikom.

Projektovala sam se u stančić blizu Bakingemske palate i tu sam provela celu prošlu nedelju.

Bejah u egzilu od domaćih vesti koje su do te mere postale vrzino kolo da mi se od njih vrti u glavi – ispinovali su spin spina – nema dalje – pile je u kučini – vilajet je taman – fale još „svastikin but i promincle“ pa da bude „Sumnjivo lice“ verzija 2.0.

Virtuelnim boravkom u UK, baš sam lepo odmorila mozak baveći se problemima kraljice Elizabete i njene potpuno disfunkcionalne porodice.

Cirkus – prekookeanskih razmera.

Zabava nas miliona u karantinima u epizodi – „I bogati plaču.“

*

U svojoj 24 godini bežeći od tuge posle gubitka oca i ludila građanskog rata – otišla sam u London na nekoliko meseci, planirajući da ću tamo i ostati.

Da skratim priču nije mi se dopalo i posle nekoliko meseci vratila sam se brže bolje – bežeći od još veće tuge i usamljenosti nazad u ludilo, ali bar meni dobro poznato.

Bolje đavo koga poznaješ nego neki nov i nepoznat kada te je život već razbucao po šavovima.

Bonus cele te akcije je naučena lekcija da u velikoj žalosti nikada ne donosiš velike životne odluke jer nisi svestan svoje slabosti.

*

Bilo je dosta stvari koje su me, te 1994. – šokirale u Londonu, a jedna od najnemilosrdnijih beše brutalnost naslova kojima je svakodnevno progonjena Lejdi Di.

U to vreme je u javnost procureo njen ginekološki karton i ostala sam zaista bez reči – pitala sam se zašto je porodica njenog (bivšeg) muža ne zaštiti ipak je na svet donela prestolonaslednika.

Ta njena ranjivost mene ranjivu je kupila što se kaže i postala sam njen veliki fan.

Jako me je potresla tragična vest o njenoj smrti, čak smo išli i u britansku ambasadu da se potpišemo u Knjigu žalosti.

Bila sam mnogo ljuta na Kraljicu.

Od Čarlsa nikada ništa nisam ni očekivala.

Znali smo da je bez srca jer ga je stavio Kamili u džep.

*

I evo nas u martu 2k21., smešno mi je koliko sam samo imala romantičnu viziju sveta – ne samo o princezama i prinčevioma nego o ljudima, generalno.

Prevelika očekivanja u iščekivanju bajke.

Mislim sve je to okej kada imaš 20+ godina, posle te život probudi iz „živeli su srećno do kraja vremena“ – hipnoze.

*

Ono što je nuklearna bomba od intervjua otkrila jeste do koje mere je i kraljevska porodica nefunkcionalna i do koje mere „firma“ – cela ta mašinerija održavanja jednog porodičnog biznisa, u stvari – jede svoju decu.

*

Mislim, zaista se ne brinem za futur Harija i Megan sa nekih 300 miliona u banci i predivnim Malibu imanjem – saosećam sa Harijevim gubitkom majke koji ga je zauvek unakazio, ali priznajem malo mi je žao i njegove bake Elizabete.

Muž joj je pred 100 rođendan u bolnici, ozbiljno je kažu.

Komonvelt kome je posvetila život počinje polako da se vidljivo para – najmanje što je bilo potrebno jeste svedočenje o rasističkim ispadima unutar familije.

Jedva je sklonila jednog sina od ozbiljnih optužbi za pedofiliju.

Drugi sin ne priča sa sinom i snajom.

Unuci su u svađi, supruge ne mogu očima da se gledaju.

A treba otkriti i spomenik na leto Dajani na njen (60) rođendan i pozirati za grupnu fotografiju.

Pritom, stanovnici Ujedinjenog kraljevstva iscrpljeni su na svaki način, baš kao i svi mi ostali izvan granica „krune“ ovom odvratnom boleštijom.

A kraljica se drži svoje devize da se nikada ne žali, samo služi.

Tako da, mogu vam reći – sve u svemu, i u ovoj kraljevskoj sapunici isto se mnogo plače samo unutar palače.

*

I mnogo se ćuti i guta od straha od tabloida – svako je osumnjičen da će možda sledeći da progovori, a tu je i večita pretnja da se Kraljici (94) – nešto ne desi.

Ceo sistem može da napukne i pukne jer – čini se kao da je ona ta koja celu tu mašinu drži u pogonu i jedini lepak koji porodicu održava na kakvom takvom okupu.

A mi kao da živimo neku sumanutu verziju ove priče  – samo što smo mi ipak malo više kao taoci ljudi koji gube razum.

I njihova organizacija je u strahu ko će biti Megan, a ko će od njihovih sledeći biti pušten u tabloide.

Live to tell, dragi svi.

Saga se nastavlja.

#StayTuned i #BeSafe – proleće je na manje od sedam dana od nas – želim nam da nas prijatno iznenadi.
Hajde proleće – budi baš dobar drug, molim te sa šlagom.

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram