Piše Luna Lu: Čekić

Subota, popodne, hujim bespućima inerneta. Bez plana.

Ljudski organizam ima preko 37.2 biliona ćelija – poručuje mladi naučnik.

Svi smo znači bilioneri.

Priča i o tome kako moramo ojačati jer koronavirus nigde ne ide.

To je sad već sasvim jasno kao beli dan.

Ajde, fizički ćemo već nekako i da se nagruvamo.

Ali, psihički – popuštamo.

Tenzija plus konfuzija – ključa li ključa na hladnoj ringli.

Fragilni smo – kao bombe, a ne poput nekog nežnog cveta.

Pažljivo rukovanje neophodno. Na sopstvenu odgovornost.

*

Polazim od sebe.

Tolerancija mi je na minimumu.

Istorijskom minimumu.

*

Pre me je zabavljalo da čujem šta sve i kako ljudi misle – interesovao me je tok njihovih razmišljanja – što luđe teorije slušam i ne verujem šta čujem, pa pride i zapitkujem.

Sada sam u sekundi ona koja popušta.

Isključujem se iz razgovora čim skrene u neka bespuća teorija i filozofiranja ne bilo koju temu.

Imam taman toliko strpljenja da slušam samo činjenice i nečije iskustvo na sopstvenoj koži.

Dakle, faktografija + empirija – tu je moj maksimum pažnje.

Sve ono što bi taj čvor konfuzije moglo bar malo razvezati, a ne dodatno umrsiti.

*

To klupko ko bude razmrsio – biće superheroj.

I taj neko će pričati prijatnim tonom razložno i jednostvano – da ga svi razumeju.

Neće biti ni slova viška.

*

Ima jedna vežba za početnike u procesu rada na sebi u tzv. #insidejob oblasti – kada danima snimaš sebe kako pričaš sa drugim ljudima telefonom.

Dakle, vezeš danima ne haješ i snimaš i onda dođe dan kada sve to treba preslušati i prebaciti u pisanu formu.

Prvo što primetiš je količina reči. Većina, potpuno bespotrebnih.

Lako ih je bilo izgovoriti, ali ih vala sada treba ispisati. Svojeručno.

Drugo – koliko tvojih rečenica odu nikuda.

Nemaju ama baš nikakvu poentu.

Onda polako shvataš da često uopšte ne odgovaraš na zadatu temu.

Lutaš stepama nepovezanih misli i digresija samo da bi eto nešto pričao.

Može ti se učiniti i da si poput onih ljudi koji uživaju u svom glasu, a koji su ti oduvek bili udavi.

Takođe, ispisujući te svoje izgovorene rečenice bude ti i dosta dosadno – epsko smaranje bez deseterca – pa shvatiš da bi mogao malo i da olabaviš, napraviš neki štos, nasmeješ, opustiš, a ne samo da daviš kao zmija žabu.

A onda oslušneš i ton kojim komuniciraš – pa se iznenadiš koliko povremeno neprijatno zvučiš.

Posle se desi obavezno da zoveš neke svoje prijatelje i izvinjavaš im se na nesavesnom komuniciranju.

*

Biva i ono – „A što mi ne reče koliko smaram?“

Desi se da odgovor bude – „Pa, iskreno često te ni ne slušam.“

*

Ovu vežbu preporučujem svima.

A naročito „premijerki“ kojoj je istekao mandat pa se lažno predstavlja.

Kada bi krenula da transkribuje svoje konferencije za štampu – verujem da bi shvatila koliko lupeta.

Možda neka knjiga da se pročita – a Anči – možda bi i to sebi rekla.

*

Uvek zamišljam kako izgleda dan prevodioca na znakovni jezik kada shvati da je u njenoj smeni pres kriznog štaba i da treba da prevodi ono što „šefica“ pokušava da kaže.

O ne, samo ona ne – verujem da je prva reakcija.

Meni bi bila.

Te nesuvisle misli koje idu nigde i znače ništa – o, koliko bačene prane, životne energije u bunar bez dna.

Jer, da, mi kada govorimo trošimo dragocenu nam životnu energiju – pranu.

Zato mudri ljudi vole da ćute.

Kalkulišu svojim kapacitetima.

Kada se odluče da govore znaju tačno šta žele da kažu i kada će da stanu. Promišljaju.

*

Ispeci pa reci je takođe jedna važna stvar.

Kada preslušavaš svoje govorancije u toj vežbi i zapisuješ po papiru – toliko puta se preznojiš kada shvatiš da si pola čuke (po ure) razglabao, a da ni sam nemaš pojma o čemu si pričao.

Ne zna ni tvoj sagovornik.

Potpuno zgubidanjenje.

A vreme nam je u ovoj igrici limitirano.

To nam je sada jasnije nego ikada pre, čini se dok kovid19 svima diše za vratom.

*

Osećam se kao u onoj igri „muzičke stolice“.

Igra se na ispadanje.

Uvek je stolica manje.

Jedan leti iz igre kada muzika prestane da svira.

*

Čekam rezultate testa.

Nemam simptome.

Ali, često sam među ljudima – to mi je posao.

I ako izgledam kao nevidljivi čovek – potpuno maskirana – nikada se ne zna.

Da bih mogla koliko toliko normalno da funkcionišem – dobro je utvrditi stanje stvari.

Ja sam terenski radnik.

Hodam i snimam.

*

Dr Smrt, tu vrstu odgovornosti prema sebi i drugima – proziva i podsmehuje se u krupnom kadru na TV ekranu.

Imam osećaj da se meni lično obraća optužujući me – „Ima onih koji hoće iz znatiželje da se testiraju.“

Prezire me.

Ta sam doktore Smrt – eto, baš nemam pametnija posla.

Pa, hajde, da vidimo konsiljere kako si ti to organizovao.

*

Samo iskustvo testiranja je haotično.

Bila sam jedina ispred kovid ambulante koja nema simptome i koja čeka testiranje.

Dvadesetak ljudi je bilo ispred ulaza – svi na prvi pogled imaju bol u očima.

Zamućen im je pogled.

Ranjeni, bukvalno.

Jedva stoje – čekaju snimanje pluća.

Padala je kiša.

I svi su se skupili ispred ulaza.

Stojim na kiši prekoputa njih.

I šetam. Levo. Desno.

Tačno 12 koraka u levo i 8 koraka u desno.

Ne smem dužu šetnju jer može da promakne neko službeno lice za koga imam pitanje.

Imam zakazano.

Došla sam ranije.

*

Izlazi sestra i pitaju je da li može nekoliko stolica da iznese – neki su previše slabi da stoje na nogama.

Ona kaže ne može i da nije po pravilima.

*

Setim se tako pre par godina – u Domu zdravlja sam, čekam uput za bolničke pretrage – imam pakao sa alergijama.

Blejim u čekaonici sama.

*

Dolazi čovek bukvalno posrće koliko mu nije dobro – jedva ubada stolicu.

Izleće sestra i kaže – Što vi sedite tu?

On jedva progovara i kaže jedva razgovetno – Mislim da sam imao šlog.

Ona kaže – Nije ovo sprat za to. Ovde ne može da se sedi. Takvo je pravilo.

I on ustade, nemam pojma kako.

*

To je bio moj fatalni susret sa državnim zdravstvom pod upravom Zlatibora.

Četiri godine sam uložila svog života da istražim fenomen alergija – bukvalno sam izučavala zapadnu, kinesku i ajurvedsku medicinu da bih sebi pomogla.

Plaćala sam privatnike, kvantne medicine, radionice ishrane – čak sam stigla i do homeopatije i ustanovila da taj placebo nije za mene.

Sve sam to plaćala iz džepa, i ako uredno od plate ide u državni zdravstveni sistem.

Sve sam bila spremna da dam – samo da ne moram više nikada po uput u onu čekaonicu.

*

Brojim korake i trudim se da ne mislim o tome kako – ako se do sada nisam zarazila ovo mi je idealna prilika.

Misli pozitivno – šapuću mi glasovi lajfkoučeva u sluđenoj glavi.

Postavljam im kontra-pitanje u tom unutrašnjem monologu – A keve ti kako ću da prođem kroz ovaj špalir ako me ikada prozovu?

Nevidljivi glas u mojoj glavi mi poručuje – Kada su mogli na Golom otoku kroz toplog zeca možeš i ti do testa.

*

Prolazi vreme zakazano od strane ljubazne operaterke.

Naglasila je da je važno da imam uplatnicu – dokaz o uplati od 6.000 (i slovima šest hiljada) dinara u štampanoj formi i takođe je naglasila da može biti da me ne prime u zakaznom terminu.

Znate, sistem je preopterećen – ne funkcioniše.

Bila sam previše ushićena što sam dobila termin da bih joj rekla da čim je nešto preopterećeno pa ne funkcioniše – to više nije sistem.

*

Nekih pola sata posle zakazanog termina izlazi bolničar i proziva.

Dva imena – nisu tu. Jedan mladić, pa ja.

Ufuravam se brzinom munje – bukvalno sam uzela vazduh na kiši i ronim na dah kroz gužvu.

*

U ambulanti sam. Hodnik. Pust.

Ima dve prostorije.

Levo je bolničar za kompom, desno sestra u skafanderu.

U ćošku stolica okrenuta ka zidu.

Iznad je prozor. Otvoren. Vidi se parčence neba.

Sestra daje upute.

Sedite na stolicu. Skinite masku. Dignite glavu. Jako otvorite usta.

Dok si rekao keks – eto mene kako zevam.

Zatvorila sam oči jer očekujem neprijatnost.

Dotakla je u milisekundi moje grlo štapićem za bris i rekla – To je to.

Zaustim da je pitam – Jel to stvarno sve?

Kaže ona – Ovde se ne sme govoriti.

Gutam neizgovorenu rečenicu.

*

Stajem na vrata kod ovog bolničara.

Pitam – Kada će rezultati?

Ustvari, želim da ga pitam – jel realno da je ovaj pec po grlu od šest soma dinara zaista procedura, šta rade oni koji nemaju te pare, zamisli za celu porodicu i da li je realno da je to tako jednostavno i zašto to ne može privatno?

Mislim, imala sam još 124 pitanja, ali rekoh daj da dobijem i ovaj jedan odgovor.

Kaže on – gledajući u komp, zatrpan među papirima – „Za 5, 6, 7 do 10 dana potražite na sajtu E-zdravlje – ako je tu vaše ime znači da ste negativni“.

A ako nisam negativna?

Bilo je jače od mene i ako mi je jasno da nema više ni tri sekunde strpljenja i da ga smaram.

Onda zovete svog ličnog lekara, pa on ima načina da uđe u bazu podataka.

Prijatno.

*

Sav preostali vazduh sam iskoristila da izađem odatle.

Šetala sam nekih 40 minuta do kuće i punim plućima udisala vazduh koji je bio frišak od kiše.

Nikada nije bio divniji taj vazduh.

Onda sam se tuširala ili bolje reći šurila vrelom vodom dugo dugo i sve što sam nosila stavila sam na pranje.

Zvuk mašine za veš me oduvek smiruje – kao da šapuće – Kod kuće si. Sve je OK.

Na sigurnom sam.

*

I evo, prvi dan teškog čekića na rezultate polako prolazi.

Kažu spiritualni učitelji – Ako želiš da usporiš vreme – ljubi se.

E moji učitelji, ima još jedan trik u kome vreme stane – uradi test u Lončarevom sistemu – tada se vreme baš tegli kao žvaka dok čekaš da prođe tih 5, 6, 7 do 10 dana.

Čeka me nedelja u kojoj ću ritualno tražiti svoje ime među negativnima svaki božji dan.

I sve svoje nade polagati da ako me nema da sam se samo u sistemu zagubila ili da kasni.

Kakva igranka živaca, molim se za sve nas.

Bogo moj, ti pomozi.

*

Sve u svemu, dan traje bukvalno kao četiri godšinja doba, dragi svi.

Subota, popodne, hujim bespućima interneta.

Bez plana.

Nastaviće se..