Piše Luna Lu: Bluz

Subota.

A juče je bio petak.

I juče su mnogi moji prijatelji na društvenoj mreži fejsbuk bili tužni.

Pisali su dirljive poruke Bekimu.

Sluđena kakva jesam, u prvi momenat uopšte nisam shvatala ko je Bekim, čija ih je iznenadna smrt toliko pogodila.

Nekoliko postova kasnije – povezala sam, otišao je da odmori pisac Bekim Sejranović.

Slava mu.

*

Prošle godine u maju, našla sam se sa drugaricom Verom.

Neko vreme je provela van zemlje, i u lični prtljag spakovala je sve knjige jednog Bekima.

Nisam znala o kome se radi dok je ona ushićeno pričala kako ih jednostavno moram pročitati, kako čovek cepa dušu dok piše, kako ću otkinuti, kako će mi biti mnogo lakše i kako ću naći utehu jer da, ja mnogo patim za svojom domovinom koju sada nazivaju „bivšom“, „ex Yu“ i bezobličnom rečju „region“.

Verujem Veri, ona je iskusni čitač, izgrađenog književnog ukusa, a posebno verujem u snagu preporuke bilo koga ko sa suzama u očima priča o virtuoznosti nečijeg pisanja.

*

Za početak naručila sam njegova dela – roman „Nigdje niotkuda“ i zbirku priča „Fasung“.

Knjige su završile na gomili – „naslovi za čitati (važno)“.

Onda su došle neke nove knjige i prekrile ih, jer tako je to sa ovim vremenom u kome vlada nagomilavanje u deficitu prostora i koncentracije za čitanje.

Utonula sam u neke druge naslove tog leta – ponovo sam iščitavala – „Aleksandrijski kvartet“, „Majstora i Maragaritu“ – onda je stigao „Trodon“, a sa njim – jesen i nova obavezna lektira.

Na Bekima sam potpuno zaboravila.

*

Još osam puta spavam i na novoj sam adresi.

I juče sam iskočila iz preciznog plana selidbe, pakovanje života sam pauzirala jer sam kao mahnita guglala sve intervjue Bekima, čije su knjige ostale na gomiletini – pretrpane.

Kada sam utonula u njegove reči shvatila sam koliko mi je blizak, koliko tema delimo i koliko je velika šteta što ga nisam upoznala i koliko bih toga imala da ga pitam.

Osetila sam veoma specifičnu grižu savesti kao da sam iz lenjosti i ego tripa propustila da nekom važnom za svoj život kažem koliko mi je pomogao i da mu se zahvalim na tome.

Opet sam podrazumevala da imam svo vreme ovog sveta da otkrijem koliko mi neko znači.

Glupača.

*

Znate, ja jednu stvar nikad sebi neću oprostiti, a to je što svog oca Vladislava nisam na dan njegovog tradicionalnog uskršnjeg putovanja na Hilandar izljubila, najjače zagrlila, pogledala u oči i rekla mu koliko ga volim.

Bio je knjigovezac i bilo mu je jako važno da ide u biblioteku manastira da pomogne, koriči i popravlja i spasava knjige i spise.

To mu je bila duševna hrana i najlepši odmor.

Bili su prvi dani aprila 1994.

Ustala sam ranom zorom da ga ispratim, i onako bunovna rekla mu u šali da se ne vraća bez kožnih pantalona i magazina Vogue.

Detaljno sam mu objasnila kakav model pantalona želim i da je na naslovnici tada nova senzacija – supermodelica – Kejt Mos.

Pošto je ponovio imitirajući me kroz osmeh šta sam mu rekla, ovlaš sam ga poljubila i zagrlila, mahnula mu za srećan put i vratila se u krevet.

*

Dana 8.aprila, bio je Veliki petak – nepoznati čovek mi je saopštio da mi je tata umro na pešačkom prelazu u Solunu od srčanog udara i da mu nije bilo pomoći.

Bio je na mestu mrtav i nije bilo poslednjih reči.

Uručio mi je jednu kesu – u njoj je bio Vog, Kejt Mos i pantalone od najmekše kože.

Nisam mogla da govorim mesec dana.

I sve vreme mi je bićem odzvanjalo kako mu nikad nisam rekla koliko ga volim i koliko sam mu zahvalna.

To sebi nikada neću moći da oprostim, ma koliko mi Učitelji govorili kako je on to znao i kako ne smem da se kidam oko toga i kako on mene čuva i da je uvek tu, uz mene.

Imao je 46 godina, ja 24, danas imam 50 – četiri godine sam starija od svog oca.

Veći deo života, provela sam bez njega, nego sa njim.

Strahujem da ću mu zaboraviti lik i da će mozak u potpunosti premontirati sva moja sećanja na njega.

Retko ga sanjam, ali često pronalazim čudne znake da je na neki suludi način ipak tu.

To je bol sa kojom sam morala da naučim da živim.

To je moj bluz zbog koga su mi oči često tužne.

To je večita knedla u grlu.

I to je moja životna lekcija.

Govoriti onima koje voliš zašto ih voliš stalno.

Ne podrazumevati.

Verbalizovati.

Ma koliko oni bili u fazonu – ne smaraj.

*

I eto dragi Bekime,

sada ću naravno gutati sve tvoje knjige, odgledati tvoje putešestvije od Tokija do Morave, sve ću nadoknaditi, ali neću uspeti da te dobijem telefonom i pitam 101 pitanje i malo te gnjavim za intervju.

U ovom mometu kada se selim verujem da bi me smirio i zabavio svojim anegdotama – možda bi mi rekao da ne dramim što se selim sa opštine na opštinu kada si ti mogao iz Brčkog u Rijeku, iz Rijeke u Oslo i tako hiljadu puta vamo tamo jer takva je sudba apatrida.

Sve u svemu – Bekime, pronađi na nebu Vladislava, prepoznaćeš ga – bučnog i veselog i biće ti odličan sagovonik – zna sve o knjigama – ti ih pišeš, on ih koriči – savršen ste tandem.

I poželite mi sreću i nazdravite božanskim nektarima.

Živeli.