Da li je skromnost vrlina? Pitam za druga. Onog što radi za 35.000 dinara i kaže da mu je dobro. Dobro, možda radi i za manje, jer minimalac će tek nakon povećanja iznositi toliko. Ali, ne mari, njemu je opet dobro. Jer su mu tako rekli predsednik i premijerka. 

Povećanje minimalca na 35.000 i najave nekakvih prosečnih plata od 600 i kusur evra, predsednik je nedavno opisao kao tektonske promene.

Evo, par meseci kasnije još se drmamo od ove vesti. Pogotovu kad vidimo da to govore oni što su nedavno uslikani u cipelama od 1.200 evra, kao, recimo, gospođa Brnabić. Ili ne tako davno da bismo zaboravili, gospodin Vučić u patikama od 800 evra. Pa i u trenerci od štatijaznam koliko… Mislim ne znam, ne kupujem takve stvari. I nije zato sto sam skromna. Majke mi, nisam.

Nego, odakle njima? S obzirom na to da rade za oko 120 i 150 hiljada. Imaju porodice, decu, valjda i neke račune… Iz fundusa? Važi… Šta god to bilo.
A zašto uopšte pričam o ovome?

Pa, beskrajno me je zabavio snimak koji se pojavio ovih dana na mrežama, a zapravo je anketa. Pitaju jednu gospođu da li može da se živi sa minimalcem od 35.000. Ona iz topa kaže njoj je potrebno 1.000 evra mesečno. Pomalo zbunjeni novinar dalje pita: „Samo za vas ili za celu porodicu?“. U stilu “kakvo je to pitanje mladiću“, gospođa odgovara: „Samo za mene.“ Jer treba joj za stan, hranu, neko putovanje, kafanu ponekad…

Pa bravo carice, potpisujem ti svaku. Ali doslovno.

E, a onda se javlja omiljena vrlina u Srba i komentari tipa „al’ je skromna gospođa“…
Pa čekajte molim vas da vas pitam – od kad je kafana na ovim prostorima luksuz? Mislim, to je ovde vazda bila druga kuća, zar ne? I daj da se ne lažemo, ne možeš u kafanu kad na kraju meseca doneses kući 35.000 dinara. Ne možeš ni u prodavnicu, osim po hleb i mleko. Pod uslovom da ti neko drugi plati račune. Neko iz onog „fundusa“ možda, a? Šta je to uopšte?

Istina je da trošimo mnogo više od 35.000. Ne zato što želimo, nego što moramo. I uopšte ne znam kako nam uspeva. Svako ko je, na primer, spremao decu za školu, nakon što je ućario za letovanje, zna o čemu pričam. I on je superjunak.

To važi i za moju koleginicu koja već danima priča da je dve „tanušne knjige“ iz matematike za đaka prvaka platila 1.500 dinara. A gde su ostale? A gde je drugo dete? A računi, hrana, garderoba, kredit? Ma dajte, svi bismo voleli da imamo platu od 1.000 evra, je l’ da? Ali zašto je zabranjeno da se to i kaže?

Valjda su nas vazda tako učili. Ćuti i budi srećan što uopšte imaš posao, nema veze što nisi primio platu pola godine, važno je da radiš. Šikaniraju te i maltretiraju nadređeni? Ćuti molim te, nemoj da se zameraš, gde ćeš naći drugi posao. Kasni ti plata? Biće, biće, ’ajde ćuti tu, šta odmah kukaš ko da nemaš za hleb.

A ti u stvari stvarno nemaš.

I ćutiš. I ćutimo.

Jer smo pošteni. I, naravno, skromni. Al’ ponajviše, čini mi se „u mozak“, što bi se reklo. Zato, daj da isključimo skromnost sa liste vrlina, bar na neko vreme. I da poguramo malo u prvi plan ljude poput gospođe s početka priče, koji se ne plaše da kažu šta žele.

Želje makar nisu zakonom zabranjene. Još.