„Voleo bih da imamo više ljudi koji ne koriste pravo na odmor“ zavapio je predsednik Srbije nedavno u jednom od monologa na nacionalnim televizijama. U svom maniru izigravanja žrtve nastavio je da jadikuje kako je svesan da ima onih koji „tvrde da nije normalan jer ne ide na odmor“ i poručio da je njemu „lepše da radi nego da se okreće na suncu“.

I ova izjava bila bi smešna da nije tužna, jer nekako vam ipak zastane knedla u grlu kad shvatite da taj čovek devet godina vodi ovu zemlju. Po onoj, da ste tuđi, smejala bih vam se, a pošto ste moji, sramota me. U svakom slučaju predsednikova izjava je licemerna, jer dolazi od čoveka sa vrlo oskudnim radnim iskustvom van politike.

Od kako se zna za Aleksandra Vučića, platu zarađuje kao poslanik ili odbornik daleko od muka prosečnog radnika u Srbiji. Jedini incidentni slučajevi kada se nije „prehranjivao“ od politike su londonsko leto kada je, prema sopstvenom priznanju, kao osamnaestogodišnjak radio u gvožđari kod Indijca za dve funte na dan i direktorovanje halom „Pinki” u radikalskom Zemunu devedesetih, do koga je opet stigao preko politike.

Ali, ne budimo zlobni, nije bilo lako Aleksandru Vučiću ni da se kao poslanik bori za radnička prava iz udobnih skupštinskih klupa i restorana.

A još teže mu je postalo kada je došao na vlast, kada je kao premijer pre nekoliko godina otkrio da za razliku od Nemačke, „u Srbiji ljudi nikako da nauče da žele da rade“. Od tada prosto ne može ni na pošten odmor da ode, jer mora da radi u petoj brzini da bi marljivosti naučio lenje građane. Ali ne žali se on, jer njemu je, kako se pohvalio nedavno, za odmor dovoljno pet-šest, eventualno sedam sati. „Nikome nije potrebno 15 dana“ siguran je predsednik. A ko zna, nego on.

Naravno, vi što letujete po sedam ili daleko bilo 15 dana, vi ćete zlobno primetiti da se s vremena na vreme pojave predsednikove slike sa odmora na egzotičnim destinacijama, gde se ne ide na dan ili dva. I to znate samo zato što brinete tuđu, a ne svoju brigu.

Međutim, da ste vredni kao građani Nemačke, što je predsednikova velika želja, vredno bi i prilježno tražili da znate koliko se i kada koriste državni avioni i helikopteri. Znam, sada ćete da kažete da predsednik ne može sam da obiđe sva gradilišta širom Srbije u tamo nekom BMW-u ili „mercedesu“. Nije to dovoljno hitro za najvrednijeg među nama…

Ali da ste Nemci, kao što niste, sve biste to znali. I gde i kada kancelarka letuje, o čijem trošku, sa
kolikim obezbeđenjem….

A da mislite o nečem drugom u životu, sem o letovanju, pa da kao građani Nemačke vodite računa o tome gde ide novac od poreza koji ste platili, šta bi se tek onda sve znalo?

I koliko para ide na burazerske firme i poslove mimo tendera, koliko novca se baca na savetnike, kakve se pogodbe plaćaju poreskim parama, ali i kome tetka i čijim parama kupuje kuće i stanove.

Građani Nemačke vole da rade, kako je i sam predsednik primetio, vole da zarade, a ako baš moraju i porez će da plate. A kad plate, onda su vredni i da saznaju gde su otišle njihove pare, sve do poslednjeg evra.
Zato dragi moji, vreme je da postanemo vredni kao Nemci.
A vi predsedniče, pazite šta želite, možda vam se želja i ostvari.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram