0
“Grošič, Lorant, Buzanski, Božik…”, tu je, u jednom trenutku, zastao moj prijatelj Duško Bogdanović, zadnja pošta Novi Sad, kad smo se juče čuli povodom dva uzastopna citiranja njegovih starih zapisa iz knjiga kojih je poprilično u našoj kućnoj biblioteci. Reč je o mojim komentarima o “danu pre” i “danu D” od pre tri decenije i pojavljivanja čuvenog “deda Avrama”…
Duca mi priča kako se, zbog godina i svega što sustiže stare kosti, povremeno druži sa nekim mladim maserom, inače zaljubljenikom u mali fudbal, kome se pohvalio svojim učešćem u utakmici novinarskih reprezentacija Jugoslavije i Mađarske pre više od pola veka u hali pored čuvenog Nep stadiona, koju je sudio još čuveniji Đula Grošič (1926-2014).
Momak, of course, nije imao pojma da je to bio golman nezaboravne mađarske reprezentacije iz prve polovine pedesetih godina prošlog veka, popularne “Lake konjice”, za koju je branio čak 86 puta, da je prvi počeo da igra tzv. “trećeg beka”, da je karijeru, pošto mu tadašnje vlasti nisu dozvolile da iz Honveda pređe u rivalski Ferencvaroš, završio u Tatabanji, gde stadion danas nosi njegovo ime…
Priznajem, za neke od ovih podataka sam protrčao internetom, ali da nastavim Duškov niz (…Lantoš. Zakarijaš, Budai, Kočiš, Hidekuti, Puškaš i Cibor) – to mi nije bilo potrebno. Nekako držim da je to, baš kao i sastav legendarnog “olimpijskog tima” Jugoslavije iz istog perioda (Beara, Stanković, Crnković… stariji će znati da stignu do Zebeca) stvar opšte kulture, posebno za ljubitelje fudbala.
* * *
Duško mi je skrenuo pažnju na seriju njegovih priča za novosadski informativni portal “021”, pod zajedničkim naslovom “Senke sećanja”, od kojih sam odmah pročitao onaj o “Vujketu” i “Tozi” (za mlađariju, reč je o legendarnim fudbalerima Vojvodine, Vujadinu Boškovu i Todoru Veselinoviću), pa još jedan o starim poslastičarnicama i njihovim specijalitetima (ko zna da je kolač profiterol isto što i princes krofna, samo sa čokoladnim prelivom)…
Posebno mi se dopao tekst o uticaju P. K. na kulturu i društveni život “srpske Atine”, na šta će mnogi pomisliti na nešto što se nekad zvalo Pokrajinski komitet, a reč je, u stvari, o čuvenom Pozorišnom klubu u staroj zgradi Srpskog narodnog pozorišta, preko puta Dunavskog parka…
Koliko uopšte imaju smisla u ovo vreme za koje mnogi misle da je sve počelo juče i da je važno samo ono što će čuti i videti danas ovakva pomalo nostalgična vraćanja u ipak ne tako davnu prošlost? Koliko na našim sećanjima ima slatkog preliva uverenja da je sve bilo bolje kad smo mi bili mlađi i lepši, ali i “senki” sopstvenih promašaja, zabluda, pogrešnih prijateljstava?
I sam sam primetio da mi je u poslednje vreme mnogo lakše da se nečega prisećam, nego da se bavim aktuelnim zbivanjima. Nisam od onih koji će reći pokradeni izbori pa šta, nije prvi put… Neko negde štrajkovao glađu, pa šta bilo je toga i ranije… Narod se ponovo zaljubljuje u nekog medijskog Frankeštajna, pa šta imali smo to još od već pomenutog deda Avrama do Ljubiše Belog Preletačevića… Protesti sve kilaviji i besmisleniji, pa šta zar treba ja da šipčim po zimi dok mlađarija sedi po kafićima…
Upravo zbog svega toga mislim da vredi svako podsećanje na ono što smo pregurali preko glave u sada već skoro pola veka “ove naše krize”. Što bi rekao Ninus Nestorović, ne slučajno iz Novog Sada, “ne samo da smo ceo život potrošili na ratovanja, previranja i nemire, nego i ono malo što nam je ostalo čuvamo za crne dane”.
* * *
A o istoriji malog fudbala u Novom Sadu nešto više može se pročitati u upravo objavljenoj knjizi “Zapisi novosadskih hroničara” (izdavač Gradska biblioteka u Novom Sadu, 2024, 624 stranice). Da pomenem samo naslove samo nekih priloga i imena autora: “Iz prošlosti Novog Sada” (Đorđe Rajković), “Detinjsko sećanje na Novi Sad” (Velјko Petrović), “Serenade u Novom Sadu” (Stevan Vrgović), „Dajem Exit za Orfelin” (Sreto Batranović), “Hronika novosadske košarke” (Zoran Trivan)… dok drugi deo knjige obuhvata niz tekstova Zorana Kneževa.
Ja, lično, verujem da će moj prijatelj Zoran Kolundžija i njegova kuća “Prometej”, na teren istrčati sa najboljim novosadskim hroničarem, koga sticajem okolnosti, pominjem već treći dan uzastopno. Dakle, Duško Bogdanović i “Senke sećanja”, soon.
