0
Ove jeseni navršilo se pedesetpet godina od kako je prvi put emitovana televizijska drama Brane Crnčevića „Prijateljstvo, zanat najstariji“, u režiji Aleksandra Đorđevića sa Ružicom Sokić, Slobodanom Aligrudićem i Dragoljubom Milosavljevićem Gulom u glavnim ulogama. Mnogi je pamte i po hitu „Idu dani“, kompozitora Vojislava Kostića.
Ove sedmice dani mi idu u znaku tog starog, dobrog naslova. Pripremajući se za još malo pa četvoromesečno putovanje po toplijim krajevima (Dubai, Katar, Australija), nekim prijateljima sam se javio, neke sam posetio, sa nekima posedeo u kafani…
Tako sam i preksinoć sa mojim prijateljem glumcem Milanom Milosavljevićem popričao o hiperprodukciji serija koje se snimaju u poslednje vreme, iz kojih teško da će i posle godinu dana biti zapamćena makar neka melodija, ako ne i čitava replika. Kao, na primer, rečenica iz već pomenute drame, koja mi se povremeno javlja iz nekog ličnog pluskvamperfekta: „Čovek se najbolje ogleda u očima prijatelja. Tu se sve vidi!“
Slučaj je hteo da sam se iste večeri i za istim astalom ogrešio o jednog mog višedecenijskog prijatelja, zaboravljajući Spenserovu mudrost da je „pažnja najbolji put do prijateljstva“. Čak i ako se neko upusti u neku staru, dugu i neinteresantnu priču…
PROČITAJTE JOŠ
Baš u takvim situacijama treba imati na umu Linkolnovo upozorenje: „Ne kidajte grubo niti prijateljstva, jer ako ih treba ponovo vezati, ostaće čvor.“
Ne bih voleo da sa takvim „čvorom“ krenem na put, tim pre što se, zbog pomenutog nesporazuma, nisam ni pozdravio sa tim mojim prijateljem. Uz izvinjenje, molim ga da pročita i poznatu izjavu pevačice Šer: „Ja, kad se iznerviram, upitam se da li ću se toga sećati kroz pet godina. Ako neću, zar je to važno?!“
U ovom našem slučaju, dovoljna su i četiri meseca.