5
Uz jučerašnji komentar o neslavnoj deceniji Savezne Republike Jugoslavije, tvorevine kojoj taj izraz baš priliči, više zbog smrada koji je ostavila, nego zbog napora da se napravi država, citirao sam književnika Mirka Kovača, ponajviše zbog dela u kome nas podseća da je Slobodan Milošević iza tog paravana zadržao svu moć, tako što je “ojačao policiju, regrutirao kriminalce, sklopio pakt s radikalima i učvrstio svoju vlast”. To isto imamo i danas, samo u drugom pakovanju…
Priznajem, da sam se pri tome prilično ogrešio o činjenicu da je nekako u isto vreme, 11. aprila 1992. godine, u prepunoj dvorani Studentskog kulturnog centra, održana prva od deset subotnjih sesija “Beogradskog kruga” pod zajedničkim naslovom “Druga Srbija”. Ova veoma važna godišnjica je nekako zabašurena, možda i zbog toga što je taj izraz tokom naredne tri decenije neprestano na udaru manje više istih protagonista.
“Živimo u svetu (ako je to život) u kome čudovišno postaje prirodno, a prirodno čudovišno. Zbog toga nam čovečnost, kad se sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog toga čudovište, tako sveprisutno, jedva da primećujemo”, rekao je tom prilikom pisac i filozof Radomir Konstantinović (1928-2011).
I dodao: “Osnovna težnja svakog totalitirazma da nas potpuno osvoji, da postane naše ‘ja’. Otuda većina ljudi totalitarizam uopšte ne oseća, ne doživljava, ne vidi kao totalitarizam. Najčešće smo i sami totalitarizovani, a da toga, naravno, nimalo nismo svesni.”
“Druga Srbija” bila je, po njegovim rečima, “Srbija koja se ne miri sa zločinom”, a “Beogradski krug” neka vrsta “otpora usamljenika”. Nasuprot toga u to vreme bili su “vlast krvavog režima, ali i većinska opozicija, ogrezla u nacionalizmu”. To isto imamo i danas, samo u drugom pakovanju…
****
BONUS VIDEO: Luna park: Hotel Beograd – Neverovatna saga o 50 umetnika u 64 sobe
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: