Piše Ivan Mrđen: Veliko zlo u najavi

“Znači 26. maja 2023. milion zadovoljnih protestuje protiv nas 9.000 nezadovoljnih?!” Ovo nije aforizam nekog od mojih omiljenih satiričara, ovo je kratak i jednostavan komentar jednog od užasnutih, uplašenih i zabrinutih građana.

Ne više zbog spirale nasilja, ubrzane poput rolerkostera, koliko zbog velikog zla u najavi, pompezno nazvanog “najveći miting u istoriji”. Napisao sam juče da je za kamarilu na vlasti, od predsednika svega ovoga do poslušnika u podguznim medijima, „i devet hiljada građana koji se usude da izađu na ulicu, bez ikakavih obeležja, govora i kompromisa ogromna brojka“.

Zato je posegnuto u arsenal najpoznatijih poteza “velikog učitelja”, koji je na izmaku sada već davne 1996. godine organizovao čuveni kontramiting na Terazijama. Kad su nasilno ugašena dva života i povređeno na desetine ljudi tokom “bliskih susreta treće vrste”, Beograđana koji su skoro puna tri meseca branili svoju izbornu pobedu sa kolonama dovedenih, zavedenih i besomučnom propagandom sluđenih pristalica onog što je tada hodao i po vodi, sve sa “odsjajem sunca u kosi”.

Ako je prvi korak njegovog najboljeg učenika bio da poveća kazne i aparat represije kao mere za rešenje nasilja u školama, te da razoruža građane, već u drugom se odlučio za dodatno zaoštravanje ionako napete atmosfere u društvu.

„Dok sam živ boriću se sa svima vama protiv najgoreg ološa koji svoju jedinu šansu vidi u tragediji Srbije. Moraćete uvek da se borite protiv ovih hijena za spas i budućnost naše zemlje“, huškao je svoje pristalice čim je najavljen protest za minuli ponedeljak.

“A zapravo je samo potvrdio očigledno – da su on i njegova politika prava tragedija za Srbiju. Samo je još trebalo da njegove pristalice posle huškačkog govora uzviknu: ‘Na oružje!’ i slika tragedije bi bila potpuna”, napisao je kolega Vladimir Veljković (“Pakao su drugi”, “Peščanik”, 8. maj).

Tim povodom je i poslanik Srđan Milivojević objavio zanimljiv tvit u formi “razgovora” dvojice “imperatora”:

– Sećaš se Aleksandre i ja sam tako pozivao ljude na kontramiting, nisam prihvatao odgovornost za zlo koje sam napravio, vređao sam opoziciju… – I šta se desilo? – Napravili su kampanju GOTOV JE… – I šta je onda bilo? -Pamtiš i ti. A krenuo si mojim putem. Nezaustavljivo!!!

Nije slučajno što se tako jasno nameću paralele sa tom “zimom našeg nezadovoljstva” i tih “88 dana koji su svetu pokazali drugo lice Srbije”. Građani su tada branili svoju izbornu volju, svoj glas, i nije im bilo toliko važno što svakodnevne šetnje predvode lideri programski, karakterno i akciono toliko različitih političkih stranaka. Od kojih su neki svoje pravo lice pokazali tek kad je izborna pobeda opozicije potvrđena čuvenim lex specialisom…

Dvadesetsedam godina kasnije situacija je bitno drukčija, jer ma kako oštrica zvanične propagande bila usmerena ka “opoziciji”, glavni protivnik kamarile na vlasti je nezadovoljstvo građana. Većinom podjednako nezadovoljnih i likovima na drugoj strani ovdašnje političke scene. Njih i njihov bes više niko ne treba ni da proziva, ni da okuplja, čak sam siguran da ovog puta neće moći da se izvedu igrokazi fingiranih sukoba sa policijom, kao tokom kratkog i u krvi ugušenog postpandemijskog “julskog ustanka”…

Ima, međutim, nešto što je sve vidljiviji rezultat višegodišnjeg sejanja zla i razdora među ljudima. Danas se zbog popreko pogleda ili nervozno pritisnute sirene zaustavljaju kola i zapodenjuje kavga na sred ulice, baš kao što je moj prijatelj Igor Mihaljević (inače autor rečenice sa početka ovog teksta) opisao incident kad je njegov drugar Davor podmuklo i kukavički, uz prepad suzavcem, isprebijan dok je šetao psa…

Ma kako zvučalo bizarno i kretenski, Igor je priznao da se ovih dana potukao sa nekim penzionerom na pešačkom prelazu, kad su posle bezačajnog povoda usledile psovke i teške reči, a bogami je ta starina imala i tešku ruku… Mog prijatelja Slobu Đukića je prekjuče napao neki biciklista kod “Zlatnog opanka”, uvređen što se on, kao pešak, sporo kretao trotoarom…

Moju Miru je u ponedeljak izvređao postariji “gospodin”, jer je zastala kraj njega da pripremi novac za uplatu poreza (“šta mi se motaš tu oko glave”)… U obližnjem supermarketu su se pre tri dana potukla dvojica srednjih godina, jer je jedan iz reda za suhomesnato zamerio onome koji je stigao do prodavačice kako “suviše birka” i traži da mu se “svašta isecka”…

Osvrnite se oko sebe i videćete da je fitilj nestrpljenja, netoleracije i međusobnog nepoštovanja već odavno upaljen i da gore poslednji milimetri pred katastrofu. U takvoj situaciji i u takvom okruženju već sama namera da se u centar Beograda, na samo par stotina metara od škole u kojoj se dogodio nezapamćen masakr, dovuku desetine hiljada ucenjenih ili sitnim ćarom podmićenih ljudi – predstavlja zločinačku nameru!

Ne zamerite, ali ja zaista ne znam kako bih završio ovaj komentar, još manje se usuđujem da predviđam šta će se zaista dogoditi samo da bi predsednik svega ovoga mogao da 26. maja uzvikne “volim i ja vas”. U tom smislu ne pomažu mnogo ni mudre reči, ni univerzalni saveti o ponašanju odgovornih ljudi u kriznim vremenima.

Zato ne znam koliko vrede reči australijskog muzičara, pisca i glumca Nika Kejva iz nedavno objavljene knjige “Vera, nada i krvoproliće” (“Arete”, Beograd, 2023.), koja je nastala iz intimnih i prosvetljujućih razgovora Nika Kejva i Šona O’Hejgana o umetnosti, prijateljstvu, muzici, bolu, veri, egu i kreativnoj sili:

“Možda potpuno grešim, ali izgleda moguće – i pored kriminalne nesposobnosti naših vlasti, narušenog zdravlja planete, podela koje svuda postoje, šokantnog nedostatka milosti i praštanja, iako se čini da toliko ljudi gaji nepopravljiv animozitet prema svetu i prema drugima – i dalje, imam nadu.

Kolektivna tuga može da donese izuzetnu promenu, neku vrstu preobraćenja duha, a s njom i veliku priliku. Možemo da iskoristimo tu priliku, ili možemo da je prokockamo i pustimo da nas zaobiđe. Nadam se da će se desiti ovo prvo. Osećam da postoji spremnost za to, uprkos onome u šta nas ubeđuju.”