0
„Imao sam prijatelja, ali je umro. U stvari, čovek je živ ali je prijatelj umro.“ Ovo sam pročitao nedavno na stranici posvećenoj liku i delu Miroslava Mike Antića (1932-1986).
Od mnogobrojnih komentara, uglavnom sa ličnim iskustvima, izdvojio bih dva osnovna. „I ja imam u sebi malo groblje, onih prijatelja koji su me izdali a hodaju pored mene. Živi i mrtvi u istom trenu.“ (Silvana Robnik); „To i nije bio pravi prijatelj. Pravo prijateljstvo nikad ne umire, ali ga malo ima.” (Gordana Brkić)
* * *
Komentare za Blic počeo sam da pišem u aprilu 2004. godine. Zbog neke sve u svemu besmislene razmirice u to vreme nisam govorio sa kumom Branko Arbutinom (1950-2009), što je uticalo da ga nema u “primećivanjima” (kako je moje zapise nazvao legendarni Radivoje Lale Bojičić) sve do srede 18. jula 2007. godine, kad sam mu javno poslao poruku pomirenja:
“Danas je rođendan mom kumu, najpoznatijem beogradskom umetničkom uramljivaču, Branku Arbutini, sa kojim sam se upoznao pre 41, okumio pre 33, a zavadio pre sedam godina. Znam da će ovu moju čestitku on da urami, pa će ta slika biti mnogo lepša od nas dvojice, matorih bilmeza koji su zaboravili da drugi deo milion puta izgovorene izreke ‘kum nije dugme…’ glasi – ‘da tek tako otpadne ili se izgubi’.”
U naredne dve godine, sve do njegove prerane smrti gotovo svakodnevno smo dokazivali da pravo prijateljstvo nikad ne umire! I da traje i posle stvarne smrti pravog prijatelja…
* * *
Još u srednjoj školi, a naročito kao student, redovno sam učestvovao na raznim literarnim konkursima, uglavnom kad je bilo novčanih nagrada, čime sam dopunjavao studentski kredit i skromnu pomoć koju mi je iz Nemačke slale moja majka Ana Zonai (1930-1990).
Posebno mi je bio važan kunkurs koji je svake godine raspisivala savezna redakcija lista Komunist, na kome sam u tri godine osvojio nekoliko nagrada, uglavnom pod imenom mojih drugara koji su bili zaposleni, jer smo zajednički ocenili da ćemo lakše doći do para u konkurenciji “radničke omladine”. Istina je, međutim, da sam ja u onome što sam pisao pod mojim imenom uglavnom preterivao sa frazama i stilskim figurama o bratstvu i jedinstvu, samoupravljanju i nesvrstanoj politici naše zemlje, sve pod mudrim vođstvom Josipa Broza Tita, dok sam u ime mojih drugara pisao sasvim solidne životne priče.
Najveći problem smo imali 1970. godine, kad je naš drugar Slobodan Paki Arsić (1947-2021), u to vreme kondukter u “Lasti”, dobio prvu nagradu za priču “Dug moje generacije”, pa su ga direktno sa dodele nagrada odveli u Drugi dnevnik Televizije Beograd, koji je vodila Veroslava Tadić. Na njena tri opširna pitanja, nesretni lauerat je odgovorio sa dva “da” i jednim “svakako”, zagledan u neku daleku tačku u uglu studija.
* * *
Moj kum Branko i njegov kum Miodrag Lale Vasić (1950-1988) bili su vršnjaci i počeli su da se druže već na prvoj godini Hemijske tehničko-tehnološke škole u Lješkoj ulici na Banovom brdu. A onda je Albanac posle treće pao na popravnom ispitu iz mineralogije, pa je Lale školovanje završio godinu dana pre njega. I upisao Tehnološki fakultet, tako da su tokom školske 1969/70 godine njih dvojica imali različite statuse…
To nam je omogućilo da za Uneskov konkurs na temu “Svet je moje selo, a čovečanstvo moja porodica” pošaljemo radove i u srednjoškolskoj i u studentskoj konkurenciji. Nevolja je nastala što su oba sastava nagrađeni prvom nagradom, a to je bio sedmodnevni put u Pariz i poseta sedištu ove organizacije. A mi smo samo hteli da osvojimo ili drugo ili treće mesto, za koja su, of course, bile predviđene obične novčane nagrade.
PROČITAJTE JOŠ:
Laletovi roditelji nisu hteli ni da čuju da on iskoristi tu nagradu, pa su nas naterali da odemo i priznamo čitavu ujdurmu, nadajući se da će meni, tada studentu građevine, dozvoliti da putujem u Francusku. To se nije dogodilo, pa je ovu vrednu nagradu iskoristio samo Branko, koji je u Parizu imao i poveću familiju… Posle sam godinama nosio njegov dar, jedan lepi sivi džemper na raskopčavanje, od angore ili kašmira nisam više siguran…
Najurnebesnija u čitavoj priči je činjenica da je pomenuti predmet, Mineralogija, u narednoj školskoj godini izbačen iz programa, tako da je Branko ponavljao treći razred iz predmeta za koje je već dobio dobre ocene! I to je nešto što je samo njemu moglo da se desi…
* * *
Krajem 1971. godine na Komunistovom konkursu prvu nagradu dobio je vojnik iz Kučeva Branko Arbutina. Priču “Naučili me ljudi i reka” napisao sam da bih mu podigao ugled u toj zabitoj kasarni, ali i isposlovao kraće odustvo, koje mu je na svečanom uručenju nagrada za još sedam dana svojeručno produžio neki general iz Uprave za moralno–političko vaspitanje, inače član žirija. Tako je on Novu 1972. godinu dočekao u Beogradu sa svojom devojkom Spomenkom…
Kad je umro “najveći sin naših naroda i narodnosti”, savezni omladinski list Mladost raspisao je opštejugoslovenski literarni konkurs na temu “Tito – večita mladost”. Bio sam već mator da bih se nadmetao sa klincima, pa sam neka svoja razmišljanja na tu temu poslao pod imenom jednog mladog kolege iz Omladinskih novina. Kao i obično, preterao sam sa frazama u stilu “da sa tvoga puta ne skrenemo”, pa je taj moj sastav kako su odmicale osamdesete godine prošlog veka delovao sve gluplje i besmislenije.
Izgleda da su na isti način razmišljali i ostali učesnici ovog konkursa i da su priređivači knjige pod naslovom “Tito – večita mladost”, koja se pojavila tek 1984. godine, imali problem da u gomili fraza pronađu nešto zbog čega bi vredelo sačuvati taj zbornik radova. Zato je, na moje veliko iznenađenje, među tridesetak odabranih priloga objavljena i priča “Naučiše me ljudi i reka” sa konkursa Komunista od pre trinaest godina.
Naravno, pod imenom Branka Arbutine, koji je tako dobio svoju “večitu mladost”, jer se u toj priči Tito baš nigde ne pominje.
NASTAVIĆE SE…
