0
Ne, ovo nije tekst o listama kandidata za predstojeće izbore u Srbiji, koje su ovih dana predmet sveopšte analize najpametnijih, najumnijih i najdobronamernijih ljudi na planeti, kako sebe deklariše veliki broj tastatura analitičara.
Kadar u fotografiji je nešto drugo, među stručnjacima i zaljubljenicima poznat i po sintagmi „gospodar prostora“. Mada i većina „na bućkalo na’vatanih“ likova sa pomenutih lista ima ambiciju da zagospadari prostorom – fizičkim, medijskim, društvenim, ja bih ovom prilikom o nečemu mnogo interesantnijem.
* * *
Danas je u Melburnu neradni dan, praznik koji sam najavio krajem septembra kad sam pisao o ovdašnjem običaju da se ispoštuju najvažniji sportski događaji, kao što su finale Australijske fudbalske lige (što je jedan sasvim poseban sport) i Melbourne Cup, po mnogima najznačajnija konjska trka na svetu.
Bez prekida od 1861. godine (čak ni u vreme svetskih ratova, pa ni tokom korona pandemije), svakog prvog utorka u novembru, tačno u 15 časova po ovdašnjem vremenu najbolji galoperi trogodci i stariji trče tih 3.200 metara za istoriju. Iako ni novac nije zanemarljiv (ove godine će pobednik dobiti 8,41 miliona australijskih dolara, u prevodu na našu domaću valutu 5,1 miliona evra), mnogo je važnije upisivanje na večnu listu pobednika, samih grla, njihovih vlasnika i jahača sa kojima su istrčali tih tri i nešto minuta…
Kad ovaj tekst bude „okačen“ na našem portalu, ovde će se već uveliko slaviti, uključujući i sve one koji su se kladili na pobedničkog konja. Iako se većina Australijanaca sada kladi onlajn, juče je bilo primetno da se kraj aparata TAB-a (Totalisator Agency Board, koji upravlja klađenjem u Australiji, Novom Zelandu i Južnoj Africi) nalaze i mnogi koji nisu redovni posetioci pabova u kojima se praktikuje ova zanimacija.
PROČITAJTE JOŠ:
Ovog ponedeljka sam i u mom omiljenom lokalu „Golden Nuget“ video mnogo mladih parova, neke čak i sa decom, kojoj su nudili da na odštampani tiket „dune za sreću“. Melbourne Cup je trka u kojoj, po pravilu, ne pobeđuju favoriti, pa je tako 2015. godine pobedio apsolutni autsajder, grlo Prince of Penzance (koje je, uzgred, jahala Mišel Pejn, što je prva pobeda neke jahačice u istoriji), sa kvotom 1:101! Konj plaćen nekih 50.000 australijskih dolara osvojio je nagradu koja je te godine iznosila tri i po miliona istih tih dolara.
O tome je snimljen odličan igrani film „Ride Like a Girl“ („Jaši kao devojka“), premijerno prikazan 2019. godine, sa Terezom Palmer u glavnoj ulozi, u kome je samog sebe igrao Stiven Pejn, rođeni brat džokejke. U našoj porodici se taj događaj pamti po tome što su se tih dana Mirina i moja najstarija ćerka Milena i njena mlađa ćerka Ana baš sekirale, jer nisu primetile da neočekivani pobednik nosi njihov broj 19 (Milena rođendan slavi 19. oktobra, a Anči mesec dana kasnije).
* * *
U februaru ove godine sam, odmah posle svakodnevnog izveštavanja sa „Đoković opena“, napisao svoje utiske sa fantastične izložbe koju je ovdašnji konceptualni umetnik Tajron Rajt (Tyrone Wright), poznatiji kao „Rone“, postavio u jednoj od najpoznatijih lokacija Melburna, Flinders Street Station.
On je oživeo godinama skriveni treći sprat ovog ogromnog zdanja, povezujući svoje vanvremenske portrete i istoriju Melburna sa početka prošlog veka. Tada je ovo kultno mesto bilo neka vrsta poslovnog centra, tu su bile radionice, učionice, gradska biblioteka, pošta, telefonska centrala, štamparija, velika plesna dvorana…
Umetnik je zaustavio u vremenu trenutak kad su taj prostor svi napustili, o čemu svedoče razbacani papiri, odeća, mašine koje više nisu služile svrsi, poslavši, kako stoji u katalogu, „ljubavno pismo Melburnu“, da se seti svoje istorije, kroz „različite teme lepote i propadanja, materijalnosti i gubitka“.
Flinders Street Station, of course, niko nije zatvorio, ona je i dalje jedna od dve najvažnije „žile kucavice“ ovog velikog grada, kroz koju tutnje vozovi pod prozorima poslovnih i stambenih kula u komšiluku. Samo, njen treći sprat više nije bio tako poželjna i za različite poslove isplativa adresa… Kad je ne tako davno renovirana fasada ovog zdanja, otvorenog 1854. godine, možda nisu odmah imali ideju šta sa tim prostorom, valjda je bilo suđeno da se sav taj krš sretne sa vizijom umetnika, kakav je Rone, koji je međunarodnu reputaciju stekao prepoznatljivim portretima velikih razmera i multimedijalnim instalacijama, uglavnom u napuštenim i devastiranim prostorima.
Tom prilikom su prozori prema Flinders stritu prekriveni onako kako je jedino bilo moguće – starim novinama, što je, of course, privuklo moju pažnju, gotovo u istoj meri kao sama izložba. Zbog toga sam snimio i jednu stranicu novina iz 1938. godine na kojoj je izveštaj sa Melbourne Cup-a, fasciniran kvalitetom objavljenih fotografija.
Pokušajte samo da zamislite fotoaparate tog vremena i kakvo je umeće bilo potrebno da se uhvati fantastičan široki kadar finiša trke na kome se odlično vide gotovo sva grla, džokeji i dobar deo publike.
* * *
Da sam ovih dana u Beogradu zanimalo bi me šta o ovim uradcima kolega od pre 85 godina misli moj prijatelj, fotoreporterska legenda Imre Szabo.
Mada bih, i bez toga, sigurno otišao večeras (utorak, 7. novembar, od 19 časova) do galerije „EnDŽIO Hab“ (Dobračina 4) na otvaranje izložbe i promociju knjige sa njegovim fotografijama, snimljenim na Kosovu i Metohiji između 1981. i 2001. godine. Naslov „Kuća na prodaju“, tripliran na engleskom i albanskom jeziku, više je od svedočanstva o vremenu u kome su se političke karijere, partijski programi i nacionalni mitovi preplitali sa sve nepodnošljivijim životom običnih ljudi.
I da je i za to trebalo uhvatiti pravi kadar, što pokazuje i naslovna strana Imreove knjige.
************************************