0
U Tuluzu je prekjuče preminuo legendarni francuski fudbaler i trener Žist Fonten. Rođen je u Marakešu 18. avgusta 1933. godine, koji je tada bio pod francuskom vlašću. Otac mu je Francuz iz Maroka, a majka Španjolka, pa je nastupao za fudbalsku reprezentaciju Francuske.
Fonten je počeo fudbalsku karijeru u marokanskom klubu Kazablanka. Kasnije je igrao za francuske klubove Nicu i Rems. U devet sezona, postigao je 165 golova na 200 utakmica. Dva puta je osvojio titulu sa Remsom, 1958. i 1960. godine, oba puta kao najbolji strelac francuske lige.
Za reprezentaciju Francuske je nastupio 21 put i postigao 30 golova. Zapamćeno je u to da je u prvom meču za „trikolore“, protiv Luksemburga 1953. godine, postigao het-trik. Na Svetskom fudbalskom prvenstvu 1958. godine u Švedskoj Žist Fonten je postigao 13 golova (na svakom od šest mečeva, makar po jedan), što je rekord koji teško da će ikad biti oboren.
Na vest o njegovoj smrti, prisetio sam se radio prenosa utakmice Jugoslavija – Francuska u švedskom gradu Vesterosu, upravo na tom šestom Svetskom fudbalskom prvenstvu. Francuzi su pet minuta pre kraja izjednačili na 2:2 drugim golom Žista Fontena, ali je na minut pre poslednjeg sudijinog zvižduka Toza Veselinović doneo pobedu „plavima“, što je decenijama bio sinonim za reprezentaciju Jugoslavije.
Ta utakmica, odigrana 11. juna 1958. godine, je prva na svetskim fudbalskim šampionatima koju sam uživo pratio. U malom dvorištu u Doksimovoj ulici na Čukarici, koje je delilo čak pet porodica, te večeri slušao se radio prenos legendarnog Radivoja Markovića sa novog aparata marke „Tesla“, koji je moj otac Anton kupio nekoliko dana pre toga, baš zbog tih prenosa „iz daleke Švedske“.
Jugoslavija je u to vreme bila svetska fudbalska sila, redovan učesnik završnih nadmetanja za pehar Žila Rimea posle Drugog svetskog rata (1950. Brazil, 1954. Švajcarska i 1958. Švedska), ali i olimpijskih fudbalskih turnira, na kojima je tri puta gubila u finalu (1948. London, 1952. Helsinki i 1956. Melburn), da bi konačno 1960. godine bila osvojena i zlatna medalja na Olimpijadi u Rimu.
U tom periodu je stasao možda najbolji tim u istoriji jugoslovenskog fudbala, onaj „olimpijski“ iz 1952. – Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Sa samo jednom promenom, jer je umesto Ognjanova na desnom krilu zaigrao legendarni Miloš Milutinović, taj skup asova je 1954. u Švajcarskoj u četvrtfinalu izgubio od Zapadne Nemačke (budućih svetskih prvaka) sa 2:0, autogolom Ivice Horvata i pogotkom Helmuta Rana pet minuta pre kraja, posle neviđene opasade nemačkog gola i dvadesetak propuštenih prilika.
Isti taj Ran će i u Švedskoj, opet u četvrtfinalu, pokopati nade jugolovenskih ljubitelja fudbala (Zapadna Nemačka – Jugoslavija 1:0, Malme 19. juna 1958.), pa je zato sasvim razumljivo što je Radivoje Marković četiri dana ranije ono svoje istorijsko „gol, gol, gol“, čime je decenijama počinjala špica veoma popularne emisije Radio Beograda „Vreme sporta i razonode“, uzvikivao zbog pogotka koji su „plavi“ – primili!
Bilo je to u 80. minutu utakmice sa Paragvajom, kad je izvesni Horhe Lino Romero izjednačio na 3:3, što je značilo da će Jugoslavija u četvrtfinalu umesto sa skromnom selekcijom Severne Irske (Francuzi ih isprašili sa 4:0) igrati sa Fric Valterom, Uve Zelerom, Hans Šeferom, Horstom Simanijakom i ostalim zvezdama zvaničnog svetskog prvaka iz 1954. godine. I, naravno – Ran, koji je gol za konačnih 1.0 postigao već u 12. minutu utakmice.
U to vreme sam imao nešto manje od devet godina i moj otac je hteo da me kao „čudo od deteta“ prijavi za takođe veoma popularnu emisiju Radio Beograda „Sve ili ništa“, kviz u kome je bilo moguće osvojiti čak 32.000 dinara (očeva plata bila je oko 10.000), jer sam napamet znao gomilu sastava fudbalskih ekipa i bio „živa enciklopedija“ rezultata i raznih podataka. Tako sam zapamtio ono što svako dete danas može da proveri na Internetu da su na tom šampionatu, na kome je konačno Brazil u velikom stilu, uz debitanta Pelea, osvojio pehar svog zemljaka Rimea, među 16 ekipa učestvovale sve četiri sa Britanskog ostrva (uz već pomenutu Severnu Irsku, i Engleska, Vels i Škotska, sa kojom je Jugoslavija igrala prvi meč (1:1).
Tako sam za čitav život zapamtio i Žista Fontena, od koga sam, jednostavno, morao da se na ovaj način oprostim!
***
