0
Sretoh prekjuče komšiju, zna da sam bio odsutan puna četiri meseca, ali nekako nije imao razumevanja za moju bojazan da ovih dana više izlazim iz kuće. Na moje “pomalo me strah, prvenstveno od ljudi i praznih priča”, on mi je doslovce rekao: “Šta ima da se plašite, sve je jasno. Sad se lepo vidi ko je ko i kakav je ko. Što mora da bude – biće!”
Samostalna politička analitičarka sa naše adrese, široj javnosti poznata kao moja Mira, mnogo je realnije protumačila njegov iskaz, podsetivši me da čovek ima privatnu radnju (da ga baš ne reklamiram), pomisli samo šta sve on vidi i čuje od mušterija, da nema takve neutralne komentare ostao bi i bez živaca, i bez posla…
“Nikome na čelu ne piše kako živi, šta misli i za koga glasa. Slušaš, na primer, ljude kako u prodavnici kukaju na skupoću, a za to im svi krivi osim aktuelne vlasti, drugi kažu kako ih ništa ne interesuje a onda počnu da hvale neke tzv. opozicionare, treći kao papagaji ponavljaju rečenice iz televizijskih emisija pa malo, malo govore sasvim suprotno od onoga što su govorili do pre neki dan… Pa, ti budi pametan…”
I komšija instruktor u obližnjoj auto-školi ima sličnu situaciju. Kaže, posebno je opasno ući u bilo kakvu raspravu sa mlađim ljudima, sa kojima se on uglavnom i sreće: “Ta brate generacija o svima i svemu ima nekakav odjebavajući stav, uglavnom pokupljen sa društvenih mreža, oni sve iole poznatije likove dele na ‘kretene’ i ‘one koji će to tek da postanu’, bez obzira da li je reč o politici, sportu, estradi, medijima…”
PROČITAJTE JOŠ
Zato nije čudno što mnogi, čak i veoma dobronamerni ljudi pribegavaju nekoj vrsti “unutrašnje emigracije”, pa ono što misle nikome i ne saopštavaju, a sve što ih tišti prihvataju kao neminovnu činjenicu… Ulazeći u začarani krug siromaštva i pasivnosti, čovek sve više počinje da dovodi u pitanje i sopstvene ljudske kvalitete, postaje kako je u romanu „Lajkovačka pruga“ zapisao Radovan Beli Marković „utrnuo čovek, nepogodan i za svedoka vlastitog postojanja“.
Iako se neće odmah složiti sa takvom ocenom, slično unutrašnje iseljeništvo pokazuju i svi oni koji u poslednje vreme po društvenim mrežama masovno kače, lajkuju i dele poruke iz knjige Amerikanle Barbare En Kifer „8.789 reči mudrosti“:
„Držite se svojih snova“; „Dozvolite sebi da se zabavljate“; „Ne pokušavajte da svima ugodite“; „Suprotstavite se strahu“; „Uživajte u svakom danu“; „Započnite svaki dan omiljenom muzikom“; „Osluškujte tišinu“; „S vremena na vreme posmatrajte zalazak sunca“; „Povežite sa sa svojim osećanjima“; „Ulažite u sebe“; „Iskoristite kreativnost“; „Vežbajte volju“; „Poštujte potrebe svog tela“; „Tragajte za redom u životu“…
Sve ovo moglo bi se nazvati “manifestom zarobljenih u svoja četiri zida”. Čak i kad savetuje nešto što je vezano za odnose sa drugim ljudima, gospođa Kifer nas podseća na neophodan oprez:
“Budite otvoreni”; “Poštujte sebe i druge”; “Pokušajte da ne ostavite neizgovorene reči i neurađena dela”; “Žalite se pravim ljudima”; “Nadajte se, ali ne previse”; “Očekujte teške situacije”; “Priznajte kad napravite grešku”; “Cenite ono dobro što drugi rade”; “Slušajte ljude koji su i sami dobri slušaoci”…
I za kraj: “Ako ne volite sami sebe, ne možete voleti ni druge!” Najveća opasnost ovog emigriranja u sopstvenu privatnost je nešto što je svojevremeno napisao moj prijatelj Miroslav “Dado” Hegenberger, koji je iz rodnog Sarajeva morao da emigrira čak u Kanadu: “Pametniji popušta, ali – nervno! Kad pametniji popuste – budale zavladaju!“
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?