0
Ovih dana sam po društvenim mrežama, ali i po starim fasciklama sa raznim tekstovima, sačuvanim pod šifrom “možda će trebati”, pokušavao da nađem neki tekst koji bi bio baš prigodan za još jedan Prvi maj, međunarodni praznik rada i borbe za radnička prava.
Tako sam u 265. broju “Duge”, koji je pokrivao period od 21. aprila do 5. maja 1984. godine, dakle pre pune četiri decenije, ponovo pročitao uvodnik pod naslovom “Varljivo proleće ‘84”, sa mojim potpisom. Da ne citiram sam sebe, komentar se odnosio na jednu izjavu jednog tada veoma važnog druga kako “rukovodstva Saveza komunista vode dijalog samo sa višim slojevima društva, koji im nameću teme i probleme, a “normalno bi bilo komunicirati i sa članstvom SK i radničkom klasom, dakle ne samo sa nadgradnjom”.
Nešto slično je tih dana rekao i u to vreme prilično popularni savezni funkcioner Mitja Ribičič, koji je Saveznoj konferenciji Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije zamerio što je “mirno raspravljala o ostvarivanju svoje ustavne uloge i svom unutrašnjem samoorganizovanju, iako je zemlja u teškoj ekonomskoj krizi zbog eskalacije cena, daljeg devalviranja rada, a smim tim i dinara, zahvaćena požarom inflacije, teškoćama u proizvodnji i snabdevanju, socijalnim problemima, porastom nacionalizma i razbuktavanjem razorne delatnosti neprijatelja socijalističkog samoupravljanja”.
U prevodu, “selo gori, a baba se češlja”. Iako je to postalo odomaćeno tek u martu 2007. godine, kad je emitovana prva epizoda humorističke serije RTS-a pod tim naslovom, suština je ista. Tada smo imali “čitave alijanse nezamenljivih članova kojekakvih političko-privrednih aktiva, koji su kadrovski karusel do perfekcije prilagodili svojim potrebama, interesima i ambicijama”, kako je to primetio “Dugin” uvodničar.
Sastavni deo tih “aktiva” bili su i funkcioneri Sindikata, nominalno treće po važnosti društveno-političke organizacije (posle SK i SSRN), a realno najbliži stvarnoj situaciji “na terenu” i među “samoupravljačima”. Međutim, upravo to poznavanje problema mnogi od njih iskorišćavali su za ličnu promociju, očekujući “prekomandu” na više i komotnije partijske i državne funkcije, usput drpajući sve što može da se uzme od “zlatne koke” postavljene na obaveznoj članarini i ogromnoj sindikalnoj imovini.
* * *
Zbog toga mi je kao tračak svetlosti ka nekoj autentičnoj sindikalnoj aktivnosti, delovao tekst iz “Politike” od 5. jula 1988. godine, pod naslovom “Odgovornost isterati do kraja”, u kome se podržava stav sindikalnog rukovodstva Rakovice da “nijedan funkcioner umešan u aferu oko stanova ne može ostati u Predsedništvu Sindikata Srbije”. Zbog toga su ne samo obustavili plaćanje članarine tadašnjem rukovodstvu na nivou Srbije, već i zatražili ispitivanje porekla imovine svih funkcionera pre i posle obavljanja neke funkcije, pa su i pojedinačno navedeni neki likovi čija imena danas baš nikome ništa ne znače…
Međutim, kad se malo dublje pročeprka ova “revolucionarnost” rakovičkih sindikalaca, dolazimo do “istorijskog” 12. marta iste te osamdesetosme, kad su radnike „21. maja“, Industrije motora, fabrike traktorskih guma „Rekord“ i ostalih firmi iz Rakovice, koji su se pobunili zbog stanja u privredi i društvu organizovano pred Skupštinu SFRJ na miting novoustoličenog srpskog diktatora Slobodana Miloševića doveli upravo sindikalni funkcioneri tih preduzeća, u punoj saradnji sa direktorima.
To je onaj čuveni miting kad su radnici Rakovice skandirali „uhapsite Vlasija“, a Milošević im uzvratio rečenicom „Ne čujem dobro, ali biće uhapšeni… ja vam to garantujem“. I na kraju ih ispratio u Rakovicu rečima: „A sad, svi na svoje radne zadatke.“
Kolega Miša Brkić je napisao više tekstova u kojima je dokazivao da je baš tog trenutka rakovička fabrika auto-motora pala u komu iz koje se nikad više nije izvukla. “Nažalost, radnih zadataka na koje je Milošević terao radnike uskoro nije bilo jer su sve rakovičke fabrike prestale da rade i faktički zatvorene zbog međunarodnih sankcija koje su uvedene režimu Slobodana Miloševića”, pisao je Brkić i dodao: “A kasnije, kad su počele da dolaze strane kompanije, nikome više nije trebalo to groblje propalih ideja, zarđalih mašina i onemoćalih majstora”.
Jedan moj prijatelj iz Rakovice i danas kaže kako su tog 12. marta 1988. “otišli pred Skupštinu kao radnici, a vratili se kao Srbi!” Što na neki način potvrđuje i atmosfera oko praznika koji su ove godine nadovezali, pa prvog i drugog maja gotovo sve radi kao da i nije praznik, a glavna svetkovina je ostavljena za Vaskrs, sve od Velikog Petka do Velikog Ponedeljka.
Ko će još da se bakće položajem zaposlenih i njihovim pravima, radom na crno ili na određeno vreme, partijskim zapošljavanjem, obavezama oko glasanja i mitinga, usitnjenim i namirenim sindikatima, jednom rečju svakodnevnim devalviranjem rada, pa još inflacijom, prekomernim zaduživanjem, produbljivanjem socijalnih razlika, ako već imamo lepo majsko jutro, idealno za roštiljanje.
Treba se od svega toga odmoriti i valjano pripremiti, jer već u nedelju dolaze na red mnogo važnije teme nacionalnog značaja.