0
Ostao sam dužan, lično, profesionalno i prijateljski, kolegi Mihalu Ramaču (1951-2023). Mada sam siguran da ovaj izuzetni novinar i književnik, autor sedam zbirki pesama, pisac zapaženih političkih eseja (sabranih pod naslovima „Povest o početku kraja”, „S one strane snova”, „6. oktobar”, “Zov vedrih vidika” i “Dunavska rapsodija”), prevodilac na rusinski i s rusinskog tridesetak knjiga, glavni i odgovorni urednik dnevnih listova “Naša Borba”, “Vojvodina” i “Danas”, dopisnik Radija Slobodna Evropa… ne bi zamerio što sam, baveći se iz dana u dan aktuelnim “majskim prevratom”, propustio tužnu vest od pre dvadeset dana.
Ramač je autor i scenarija za sedam televizijskih serija o tragičnim zbivanjima na prostorima nekadašnje zajedničke države tokom poslednje decenije prošlog veka, pa je tako govorio da je 1993. bila “godina koju su pojele nule”. Osim po svetski rekordnoj hiperinflaciji, ta nulta godina našeg propadanja, kad je život vredeo manje od plata po pet, šest maraka, ostaće zapamćena i po nekim značajnim političkim događajima, od kojih se upravo, gotovo iz dana u dan, navršavaju tri decenije.
Tako se 15. i 16. maja tek poneko setio da je tih dana 1993. godine održan poznati “dvodelni referendum”, kad su birači u Republici Srpskoj prvo ogromnom većinom odbacili Vens-Ovenov mirovni plan, a sutradan izglasali da njihova republika ima pravo pridruživanja drugim državama. Taj plan je inače potpisao tadašnji predsednik RS Radovan Karadžić (30. aprila), ali ga je Narodna skupština RS odbacila već 6. maja i uputila na pomenuti referendum.
Koji su posrednici u mirovnim pregovorima nazvali “velikom prevarom”, a čiji stvarni rezultat predstavlja produženje rata, stradanje desetina hiljada ljudi, razaranja gradova i sela, stotine hiljada izbeglica iz svih delova Bosne i Hercegovine… I dalje osiromašenje i bezočno pljačkanje građana Srbije!
To, međutim, nije razlog što je taj plan „prihvatio“ tadašnji gospodar života i smrti, predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević. On je dan uoči referenduma u Republici Srpskoj priredio svojevrsnu političku farsu, u vidu nekakvog Svesrpskog sabora, kako je nazvana zajednička sednica skupština Jugoslavije, Srbije, Crne Gore, Krajine i Republike Srpske, isključivo da bi učvrstio svoju poziciju, uzdrmanu nekim potezima tadašnjeg predsednika SRJ Dobrice Ćosića (1921-2014), ali i snaženjem antiratne opozicije…
PROČITAJTE JOŠ
Doduše, iz Srpske su došla samo trojica, a iz Krajine tridesetak poslanika. Skup donosi Deklaraciju podrške mirovnom planu za Bosnu i Hercegovinu i poziva bosanske Srbe da prihvate mirovni plan. Uprkos tome, 96 odsto onih koji su 15. i 16. maja izašli na referendum odbacilo je plan i izjasnilo se za samostalnu državu, s pravom da „stupa u ravnopravne odnose sa drugim narodima i državama“.
U Srbiji je glasanje bilo zabranjeno, da bi naknadno bila otvorena tri glasačka mesta u Beogradu i jedno u Novom Sadu. U glavnom gradu Vojvodine za mirovni plan glasalo je 43, protiv njega 2.298 izbeglica.
Lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj je istog tog 15. maja 1993, proglasio vojvodama 18 najistaknutijih četničkih komandanata „za izvanredne zasluge u ovom ratu i pokazanu ratnu veštinu“. Među njima je i Tomislav Nikolić, šef poslaničkog kluba SRS u Skupštini Srbije. “Zastrašujuće likove nekih vojvoda – u prljavim uniformama, s redenicima preko grudi, sa crnim šubarama, neurednih bradurina – strane televizije koriste kao uverljivu ilustraciju uz preteće izjave srpskih političkih i vojnih lidera. Ratni prizori i razmetljivi ratoborni rečnik deluju uverljivije nego zvanične tvrdnje da se Beograd zalaže za mir”, napisao je Ramač u feljtonu o devedesetim godinama, koji je kasnije pretočen u televizisjku seriju.
Jun počinje novom dramom. Skupština SR Jugoslavije smenila je Ćosića. Rasprava je trajala devetnaest sati, glasanje je završeno posle ponoći, u prvom satu 1. juna. Radikali i socijalisti su tvrdili da je „otac nacije“ prekršio ustav, blokirao rad vlade samostalnim vođenjem spoljne politike, koristio predsednički položaj u stranačke svrhe… Ćosić nije dobio priliku da se brani.
U javnosti se smatralo da je neposredan povod za smenu bio njegov sastanak sa grupom generala u Dobanovcima.
Ćosić kod kuće gleda televiziju i beleži: „Kakva će biti budućnost naroda koji ima ovakvu skupštinu, ovakve političare i stranke i čiji su najmoćniji političari Milošević i Šešelj? S njima srpski narod ima mračnu i mučnu budućnost… On sada u miru konačno gubi i Prvi i Drugi svetski rat; partizansku revoluciju smenjuje kriminalna kontrarevolucija sa svojim političkim strankama i vođama, s njihovim nazadnjačkim ideologijama i nemoralom. Srpski narod se utapa u krvavu kaljugu svoje i balkanske prošlosti. On se prepušta inerciji, iracionalnom kolektivitetu, bahatoj samouverenosti, očajništvu, plitkoći i banalnosti svog mentaliteta i svoje primitivnosti…“
Ramač je ovako opisao nastavak ove farse, gde se pod firmom “borbe za mir” obračunavalo sa političkim neistomišljenicima: “Te večeri stanje u zemlji naglo se zaoštrava. Radikalski poslanik i vojvoda Branislav Vakić, bivši bokser, napao je u Skupštini poslanika Srpskog pokreta obnove Mihajla Markovića i teško ga povredio. Pred Skupštinu dolaze mnogobrojni članovi ove stranke i ogorčeni građani. Demonstranti se sukobljavaju s policijom. U sukobu gine policajac Milorad Nikolić. Povređeno je tridesetak demonstranata i petnaestak policajaca. Privedeno je više od sto građana.”
Policija je oko ponoći ušla u prostorije SPO na Terazijama i uhapsila Vuka i Danicu Drašković. Prilikom odvođenja oboje su pretučeni. Režimski mediji optužuju ih za pokušaj nasilne promene državnog uređenja i svrgavanja najviših državnih organa. Određen im je pritvor od 30 dana. Javni tužilac zahteva zabranu SPO. Ministarstvo pravde utvrđuje da su ‘povrede Draškovića najverovatnije nastale u uličnim neredima“.
Stoga je, saopštava se, konzilijum lekara konstatovao da nema potrebe za bolničkim lečenjem, pa je lider SPO smešten u zatvor. A tadašnja ministarka ljudskih prava Margit Savović je trenirala strogoću: „Onaj ko se tuče, mora da računa da će i sam biti tučen“.
* * *
Naslovio sam ovu veliku “pozajmicu” od dragog kolege Ramača sa “Trideset godina i dva dana kasnije”, ponajviše zbog utiska da se u protekle tri decenije nije mnogo toga promenilo ni u pogledu srpskog nacionalnog pitanja, još manje kad je reč o političkoj situaciji u matici. Ta dva dana pride su tek da dodamo neka nova imena, ali priča je u osnovi ista.
Opet imamo gospodara života i smrti, opet se svetu i Evropi preti nekakvim svrsrpskim svetom, opet se pod firmom borbe protiv nasilja vređaju i fizički ugrožavaju politički protivnici, opet prorežimski mediji objavljuju poternice, opet su radikali (stari, novi i presvučeni) i socijalisti (uglavnom stari) tamo gde su ih ostavili Milošević i Šešelj… Zar ono o čemu je ovih dana govorio Ovaj Milenko ne podseća na Onu Margit?!
Jedino je Srpski pokret obnove danas tamo gde pre trideset godina niko nije mogao da zamisli… Zato je izuzetno važno što građani, koji će se i večeras okupiti da protestuju protiv nasilja, isnsitiraju da njihova politička volja i zahtevi za promenama nemaju ni adresu, ni legitimaciju bilo koje opozicione stranke ili bilo kog opozicionog političara.
Pa, dokle izdržimo…
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?