Kolega Ivan Hrašovec obavestio me je da su minulog vikenda gradske vlasti naredile da se zatvori voda na svim javnim česmama u gradu, na osnovu neke odluke po kojoj to mora da se učini 15. oktobra.

“Sad su bili baš ‘revnosni’, kao da nam preti opaka zima. Istovremeno grejanje u stanovima ne počinje 15. oktobra, jer je, navodno, napolju još veoma toplo. Premijerka kaže da pogledamo kroz prozor da se uverimo da zima nije blizu, ali to ne važi i za ove u vodovodu”, tako glasi poruka mog prijatelja.

Ova igra “toplo – hladno” ne odnosi se na činjenicu da će svako razuman podržati aktuelne mere štednje sve skupljih i sve nedostupnijih energenata. Reč je mnogo više o ukupnom utisku da kod nas država postoji nekako “na parče”, pa često odluke jednih nemaju nikakve veze sa ponašnjem drugih, nadležnih po istom pitanju.

A to je veoma često jedan od prikrivenih razloga zašto se mnogi ljudi u najboljim godinama odlučuju da “zapale” iz ovakve države. Poput Mirine i moje najstarije ćerke Milene koja će danas sa porodicom, kolegama i prijateljima proslaviti četrdesetneki rođendan. U Melburnu, gde živi još malo pa punu deceniju.

Dve godine kasnije je isto učinila i njena mlađa sestra Marina, ugnezdivši se sa svojim sinovima malo bliže, u Dubaiju. Tamo im se sinoć pridružila moja Mira, a i ja ću uskoro na veliko putovanje preko tri kontinenta, zahvalan našim ćerkama što su nam omogućili da hladne beogradske zime menjamo za boravak u toplijim krajevima.

Portugalski nobelovac Žoze Saramago je pisao da “tako to biva kad nam život krene naopako, spavamo kad bismo morali biti budni, odlazimo kad bi trebalo da dođemo, zatvaramo prozor kad bi trebalo da ga otvorimo”. Da budem iskren, dozlogrdilo mi je da budim uspavane i otvaram zamandaljene prozore.