Piše Ivan Mrđen: Sve se vrti oko Beograda

Vidim po najavama trase sedamnaeste šetnje “Srbija protiv nasilja” da je i sve manjem broju učesnika i sve većem broju “organizatora” najvažnije da se večeras od 19 časova ne prekine niz protestnih okupljanja, po kojima ćemo pamtiti ovo “dugo toplo i olujno leto”.

Istovremeno se najavljuje još jedna blokada mosta “Gazela”, od 14 do 16 časova, kao podsećanje da “niko ne protestuje zbog izbora nego zbog činjenice da nije bilo nikakve i ničije odgovornosti posle tragičnih događaja početkom maja u školi ‘Vladislav Ribnikar’ i u okolini Mladenovca”. U tom smislu se takvi pozovi i dalje potpisuju upadljivim otklonom od “opozicionih političkih stranaka”.

U međuvremenu se, postalo je to više nego vidljivo prethodnih večeri, formirao i potpuno treći talas nezadovoljstva, iskazan kroz proteste “I naša deca su deca”, na kojima se zahteva da i đaci širom Srbije takođe dobiju besplatne udžbenike i školski pribor poput njihovih vršnjaka u prestonici.

Zajednički imenitelj svega toga je – Beograd. Prvi svoju snagu vide u tradicionalnom opozicionarstvu Beograđana, drugi bi da radikalizovanim akcijama pokažu istim tim Beograđanima da nema mnogo vajde od subotnjih šetnji i zvižduka ispred zgrada na kojima su table sa nazivima odavno umrtvljenih institucija (od same Narodne skupštine, preko Vlade, raznih ministarstava, REM-a, pravosudnih organa, medija…), treći izvikuju “provincija radi – Beograd se gradi”…

U međuvremenu se nekako naslućuje kako se priprema neka politička koalicija – front građanskih i drugih snaga i političkih organizacija koje učestvuju u aktuelnim protestima “protiv nasilja bilo koje vrste”. Tako je osnovnu sintagmu namerno izmenio moj prijatelj dr Petar Đukić, takođe uveren da do promena u zemlji Srbiji može doći samo ako se stvari ozbiljnije promene u Beogradu.

“Ideja da se nastupi najpre u Beogradu proističe iz sledećih činjenica: obe majske tragedije (3. i 4. maja ove godine), najpre u školi ‘Braća Ribnikar’ a dan kasnije u okolini Mladenovca, desile su se na teritoriji grada Beograda; u Beogradu su prethodna struktura vlasti čija je personifikacija Vesić, kao i sadašnja (Šapić) pred građanima stekle toliko negativnih poena da nemaju više ni mrvicu legitimiteta; u Beogradu je, hteli to da priznamo ili ne, skoncentrisano najviše obrazovnih, naučnih i kulturnih radnika, procesa i institucija od nacionalnog značaja, pa je i uticaj nezavisnog intelekturalnog i kritičkog delovanja najneposredniji”, napisao je uvaženi profesor, uz konstataciju da su “sve demonstracije tokom poslednjih 120 godina počinjale u Beogradu”.

On je podsetio da je već na prvoaprilskim izborima 2022. (istina održanim 3. aprila) vlast većinski izgubila Beograd i da je samo zloupotrebom moći (političke trgovine) i stvaranjem konfuzije u redovima opozicije formirala nekakvu jadnu vladajuću strukturu. Koja se i dalje blamira na svakom koraku, od ekološke katastrofe u Krnjači, preko besmislenih jarbola i gradskih gondola tipa Ušće -Kalemegdan, za šta su posekli drveće a odustali od gradnje, preko basnoslovno skupog i nepotrebnog stadiona u Surčinu, do nasilnog prekida školske godine za osnovce i u najmanju ruku čudne i tajnovite reorganizacije “Ribnikara”…

Plus aktuelno nasilje oko “Slavije”… Zbog svega toga bi bilo sasvim realno očekivati dalje objedinjavanje političkog delovanja i zajednički nastup na predstojećim izborima, pod firmom “Beograd protiv nasilja”.

“Ovaj predlog se zasniva na dve pretpostavke. Prvo, da je istinita izjava pojedinih čelnika opozicione scene da svi poslanici-odbornici stvarne opozicije, sada tokom aktuelnih protesta u Srbiji, dobro sarađuju u skupštinama Srbije i Grada. Drugo, da je ova grupacija-kolalicija levih, centrističkih i desnih političkih snaga pod uslovnim nazivom ‘Beograd protiv nasilja’ u stanju da sačini program prihvatljiv za sve glasače, u kojem će biti navedeni ciljevi protesta, ali i osnovna načela njihove vladavine Beogradom”, profesor Đukić je samo uobličio ono što su tokom prethodnih šesnaest subotnjih večeri ponavljali svi dobronamerni “šetači” ulicama glavnog grada.

U tim načelima Beograd bi imao prioritet, kao uređeni, ekološki grad, u kojem funkcionišu gradske institucije, vlada zakon i kultura tolerancije i razumevanja, a sve osetljive teme poput kosovskog čvora, sankcija prema Rusiji, opredeljenja prema zahtevima Evropske unije bile bi ostavljene za “dan posle”.

Građani Beograda to zaslužuju, a glasali bi većinski za takvu opciju. Takav Beograd bio bi, u krajnjoj liniji, više nego prihvatljiv i svima koji širom Srbije sada zvižde na pomen njegovog časnog imena.