0
Kad je pre dvadesetak dana moj prijatelj Đorđe Stefanović pohvalio svog sina Aleksu, jer je “posle niza sportskih priznanja stiglo i ono najvažnije, akademsko, u vidu pohvale Asocijacije trenera za odličan uspeh na studijama”, napisao sam kratak komentar: “Bravo, sport za sport, škola za život! Moj unuk Petar igra dobro fudbal, ovaj naš evropski, a mi mu savetujemo da razmisli o stipendiji za neki koledž u SAD, tamo je soccer u ekspanziji.“
Dvadesetogodišnjeg Aleksu Stefanovića ovdašnja javnost pamti kao talentovanog vaterpolistu novobeogradskih “Vukova”, sa tom legitimacijom je dobio stipendiju za prestižni Bucknell University (Lewisburg, Pensilvanija), odakle su ubrzo počele da stižu sjajne vesti o njegovim uspesima u bazenu.
Tih dana se i naša kuma Spomenka Arbutina pohvalila sjajnim vestima sa Westcliff University (Irvine, Kalifornija), gde je njena unuka 21-godišnja Janja Kaplarević, inače jedna od naših najtalentovanijih vaterpolistkinja, nekoliko puta istaknuta kao „Warrior of the Week“…
Nedavno nas je obradovala i vest da je naše dete Sergej Misić, 19-godišnji centarhalf „Grafičara“, talentovani fudbaler, odličan učenik i pre svega sjajan momak, odlučio da karijeru nastavi uz školovanje na nekom od američkih univerziteta. To je, priznajem, bio i neposredni povod za moj komentar ispod objave ponosnog „vaterpolo tate“.
Siguran sam da će se sa konstatacijom „sport za sport, škola za život“ složiti roditelji (a naročito, bake&deke) na stotine naših devojaka i mladića koji na sličan način usklađuju svoje sportske ambicije i profesionalna opredeljenja, uglavnom po američkim koledžima i univerzitetima. Nedavno je saopšteno da se tamo u ovom trenutku nalazi više od tri stotine mladih košarkašica i košarkaša iz Srbije…
PROČITAJTE JOŠ
Sa pasošima države, u kojoj mnogi najozbiljnije zagovaraju ukidanje fizičkog vaspitanja u osnovnim i srednjim školama, a sportsko usavršavanje iole talentovanijih devojčica i dečaka je isključiva briga njihovih roditelja, uglavnom po sistemu „koliko para, toliko i igara“… Najčešće upravo sa jednom jedinom mišlju, kako što pre otići negde gde je, uz bavljenje sportom, moguće i kvalitetno obrazovanje.
Sa pasošima države, u kojoj je visokoškolsko obrazovanje ozbiljno kompromitovano kupovinom akademskih zvanja i titula, od ispita i diploma do doktorata, sport se sve češće doživljava kao najvalidnija legitimacija. Talenat, znanje i sposobnost na nekom terenu, stazi ili bazenu ne mogu da nadomeste ni veze, ni pare…
Pomenuo sam troje mladih ljudi čije karijere pratim maltene od prvih treninga i koje sam često isticao kao pozitivan primer Mirinim i mojim unučićima. U tom smislu je logično što sam onomad, uz čestitke Aleksi, pomenuo i našeg starijeg unuka Petra, koji je poslednjeg dana aprila to što „dobro igra fudbal“ ozvaničio prvom utakmicom za U-15 sastav kluba Al-Nasr iz Dubaija.
Uvažavajući želju „soccer mame“ Marine da se neko vreme uzdržim od komentarisanja ove značajne faze njegovog fudbalskog usavršavanja, samo bih, i njemu nešto kao savet, ponovio ono što je suština ove pomalo praznične priče: Sport za sport, a škola za život!