0
Sećate li se Nikole Kovačevića? Pamtite li fotografiju nasmejanog 16-godišnjaka kome je život prekinut u svirepom nasilju pre nešto više od osamnaest godina?
Radi podsećanja, mediji su tada izvestili da je Nikola Kovačević, učenik drugog razreda beogradske gimnazije “Sveti Sava”, za vreme odmora ispred obližnje radnje “pretučen do smrti, zato što nije hteo da se skloni pred lokalnim nasilnicima”, koji su pobegli i ostavili njegovo beživotno telo na pločniku. To se dogodilo 14. marta 2005. godine, Nikola je preminuo tri dana kasnije.
“MOLITVENO RASULO”
Smrt Nikole Kovačevića zgranula je javnost, a Ministarstvo prosvete i sporta pozvalo je školarce na čas ljubavi i tolerancije u Nemanjinoj ulici, a potom i molitvenu šetnju do Hrama svetog Save. Kasnije se pokazalo da je to bila brzopleta i nepromišljena odluka tadašnjeg ministra prosvete i sporta Slobodana Vuksanovića, jer je taj ponedeljak 21. mart zapamćen po nizu incidenata u kojima su i žrtve i napadači bili upravo maloletnici.
PROČITAJTE JOŠ
Umesto reportaža o šetnji, ljubavi i toleranciji, vest broj jedan bila je da je u Knez Mihailovoj ulici oko 12 časova, dakle za vreme šetnje, nožem teško povređen N.B., još jedan šesnaestogodišnjak kome su dvojica maloletnika pokušala da oduzmu mobilni telefon. Prema rečima očevidaca, razbojnici su bili ćelavi, starosti izmedu šesnaest i osamnaest godina.
Direktor odeljenja hirurgije Urgentnog centra Đorđe Bajec rekao je agenciji Beta da je, po prijemu u Urgentni centar, ustanovljeno da su dečaku od uboda nožem povređeni dijafragma i jetra, kao i da mu je otvorena plućna maramica zbog čega je hitno operisan. Povređenog dečaka odmah po prijemu u Urgentni centar posetio je ministar Vuksanović, koji samo što je zapalio sveću preminulom Nikoli Kovačeviću.
Pola sata nakon napada na N.B., samo nekoliko metara dalje, petnaestak srednjoškolaca pretuklo je svog vršnjaka. Prema rečima mnogobrojnih očevidaca, grupa mladića iznenada se sjurila ulicom i počela da ga udara po glavi i telu. Mladić je od udaraca pao na zemlju, a ubrzo je stigla policija koja je, srećom, bila u blizini, pa su se huligani razbežali. Mladiću je u tuči ozbiljno povređena glava.
Ovim incidentima prethodila je tuča koja se dogodila oko jedanaest časova u blizini Arhitektonske tehničke škole u Ulici Vojislava Ilića, kad je petnaestak srednjoškolaca pretuklo Z. T. i P. D. zbog kačketa sa obeležjem FK Partizan. Molitvena šetnja školaraca, koja je trebalo da bude plemenit čin, tako se pretvorila u rasulo. “Koja je budala pustila na ulicu hiljade dece?”, zapitala se gnevno jedna prodavačica u Knez Mihailovoj ulici, što je zabeleženo u nedeljniku “Vreme”.
SANDALOZNA ISTRAGA
Dve godine kasnije “Politika” je u nekoliko navrata podsetila javnost na neefikasnost i sporost u rešavanju ovog slučaja, apelujući da se istraga pokrene sa mrtve tačke. O tome je tada pismeno obavešten i ministar pravde Zoran Stojković, ali protiv dvojice mladića N. M. (16) i N. P. (18), osumnjičenih da su Nikolu pretukli na smrt, optužnica podignuta posle skoro četiri godine od ovog bestijalnog dela.
Oni su odmah uhapšeni i u narednih dana saslušani, da bi posle mesec dana bili pušteni da se brane sa slobode. Saslušani su i očevici koji su opisali seriju udaraca koje je Nikola zadobio i od kojih je pao na beton i ostao nepomičan.
“Početkom juna 2005. stigao je u sud i zvanični izveštaj Instituta za sudsku medicinu kojim komisija ove ustanove konstatuje da je posle obavljene obdukcije utvrđeno da je Nikolina smrt nasilna i da je nastala od snažnih udaraca koji su doveli do pucanja vratne arterije i krvarenja u mozgu, kao i da na Nikolinom mozgu pre ovog događaja nije bilo nikakvih anomalija”, izjavio je Pavle Kovačević, otac ubijenog dečaka.
Vrhunac beščašća bila je odluka istražne sudijinice Vesne Babšek, umesto da preda spis tužilaštvu na optuženje, očigledno ne prihvatajući činjenicu da je Nikolina smrt nasilna, donosi odluku da osumnjičene pusti na slobodu. “Predmet drži u stolu više od mesec dana i tada pronalazi sudskog veštaka, lekara u penziji dr Zorana Stankovića, koji posle jedanaest meseci daje nalaz da Nikolina smrt jeste nasilna, ali da je on na mozgu imao toliko anomalija da je lagani šamar mogao dovesti do smrti”, ogorčeno je podsetio Kovačević.
Sudijinica Vesna Babšek se od tog trenutka izuzima iz ovog slučaja i predmet se dodeljuje njenoj koleginici Snežani Dilparić, koja tek posle više meseci uspeva u sudnicu da dovede lekare suprotstavljenih mišljenja zbog eventualnog usaglašavanja. Na polovini tog ročišta, dok su lekari iz Instituta za sudsku medicinu obrazlagali svoj kategoričan stav o nasilnoj smrti, zamenica tužioca Nevenka Manojlović saopštava da je umorna, da ne može dalje da prisustvuje postupku, pa se ročište odlaže za četiri meseca…
“Posle više od godinu dana sudija Dilparić predaje predmet Medicinskom fakultetu da bi Sudsko-medicinski odbor utvrdio uzrok smrti. Od tada je prošlo još pola godine, a Fakultet nije sastavio komisiju lekara koja treba da donese zaključak o ovom slučaju. U isto vreme dr Aleksandrić, koji je zadužen da sastavi ovu komisiju, izjavio je da to ne može da učini”, pričao je Kovačević u leto 2007. godine.
“Posebna priča je zamenica javnog tužioca Nevenka Manojlović, koja ima izrazito zlonameran i neprijateljski odnos prema oštećenoj strani, odnosno Nikolinoj porodici, pa usled toga sa njom nemamo komunikaciju”, izjavio je Kovačević, uz napomenu da je to “verovatno prvi put u istoriji srpskog pravosuđa da javni tužilac ne štiti žrtve već izvršioce”.
BLAGE KAZNE
Pritisak javnosti je ipak doveo do određenih pomaka u istrazi i konačnog podizanja optužnice. Viši sud u Beogradu je 17. septembra 2010. osudio na po tri godine maloletničkog zatvora N. P. i N. M. zbog krivičnog dela nanošenje teških telesnih povreda sa smrtnom posledicom.
Izricanje presude, kao i ceo postupak, bilo je zatvoreno za javnost, jer su u pitanju osobe koje su u vreme izvršenja krivičnog dela bile maloletne. Otac preminulog Nikole Kovačevića rekao je novinarima da je kazna ispod svakog minimuma i da se “više dobije za džeparenje”.
* * *
P. S. Nije mi namera da u ovom bolnom trenutku opravdavam bilo koga od odgovornih za propuste u lancu nadležnosti u vezi sa tragedijom u školi “Vladilsav Ribnikar”, koja se uzgred nalazi pored gimanzije koju je pohađao nesretni Nikola Kovačević. Podsećanjem na ovaj slučaj od pre osamnaest godina, želim samo da ukažem na svu dubinu razaranja ovdašnjih instutucija, koje zbirno nazivamo državom.
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare