1
U Jugoslovensku narodnu armiju stupio sam 10. decembra 1975. na redovno odsluženje vojnog roka. Kao „hranilac porodice“, koju je uz Miru i mene tada činila i naša najstarija ćerka Milena, imao sam obavezu od godinu dana, koju sam uspešno ispunio do 17. novembra iduće godine.
Imao sam tada 26 godina i nešto više od dva meseca, nešto manje od sto kilograma i već dvoipogodišnje novinarsko iskustvo u Večernjim novostima, sve u svemu ozbiljan čovek koji se prilično razlikovao od mlađarije nad kojom su se (tu je u pravu „QQlele za Duleta“ iz mog jučerašnjeg teksta) iživljavali desetari i stariji vodnici, budući rezervni oficiri, tek pristigli iz ozloglašene škole u Bileći.
* * *
Derventa je u to vreme bila obična bosanska kasaba, u koju su, kasnije sam to saznao, po kazni slali starešine svih nivoa, koji su nešto negde zabrljali ili se nisu baš najbolje snalazili sa vojskom. Uz to, naša decembarska klasa bila je prva u kojoj su se za redovne dužnosti pripremali graničari (do tada je tu bila samo jedna artiljerijska baterija), pa je i u kasarnu i u varoš nahrupilo mnogo više vojnih lica nego ikada pre toga…
U toj gunguli, još pre nego što smo položili zakletvu, našao sam se u počasnom stroju za Dan Armije, jer je naša četa imala najbolje zidne novine. Tako sam skrenuo pažnju na svoju sposobnost da tu sumornu stvarnost prikazujem mnogo lepšom i svrsishodnijom, pa sam se ubrzo obreo u biblioteci, što je značilo da ne moram da idem na redovnu obuku…
U stvari, sve je počelo u januaru kad je održana redovna godišnja konferencija organizacije Saveza komunista čitavog garnizona, kojoj su prisustvovali svi oficiri i podoficiri, većina već pomenutih starijih vodnika i poneki od ranije „organizovan“ vojnik. Uz strogo poštovanje unapred datog scenarija i dnevnog reda (stariji će se setiti, izbor radnog predsedništva, izveštaj o dosadašnjem radu, referat komandanta o budućim zadacima, razno…), ide i gomila fraza i opštih mesta, sve spakovano u hermetičko birokratsko samouveravanje o „ispravnosti puta“ i „čvrstoj veri u drugove“…
Sa te konferencije napisao sam opširan tekst i sa dve fotografije poslao u Sarajevo za „Narodni borac“, list Sedme armijske oblasti. U toj redakciji tada su kao vojnici radili moji drugari Đuro Bilbija i Minja Tomašević, koje sam, pomalo i cvileći, zamolio da utiču da sve bude objavljen u što je moguće većem obimu, plus obe fotografije. Na jednoj je bio komandant Rade Josović za govornicom, na drugoj moj kapetan Stanko Blagojević sa kolegama u sali…
Ostalo je istorija. U narednom broju ovaj moj izveštaj izašao je preko čitave pete strane, sve sa slikama i antrfileima, čime je moja prekomanda u biblioteku zapečaćena, makar do kraja redovne obuke. Kad sam krajem maja 1976. u Sarajevu zamenio kolege Đuru i Minju u tandemu sa Zoranom Erakom (kasnije glavni i odgovorni urednik „Mladosti“, kolega kome je poslednji intervju dao Josip Broz Tito), ubrzo sam saznao kako u armijskoj komandi nisu mogli da poveruju koliko su se Josović i Blagojević „popravili“, pošto se obojica prethodno nisu baš istakli u Mostaru. A sve to zahvaljujući činjenici da je u svakom broju „Narodnog borca“ bilo najmanje desetak informacija i vesti iz njihovih jedinica…
Tome je pred kraj mog boravka u Derventi puno doprineo vojnik Ilija Harambašić iz Travnika, o kome sam napisao kratak afirmativni tekst, što je sve sa fotografijom objavljeno u „Borcu“. On se tim isečkom svima hvalio, pa su počele da me saleću ostale „stare kuke“ sa molbom da i njima ostane tako lepa uspomena iz vojske…
* * *
U biblioteci sam zatekao mog prijatelja za čitav život, Sarajliju Emira Ajanovića, koji je haos koji je prirodno nastao promenom karaktera jedinice (artiljerijske priručnike i uputstva trebalo je zameniti pešadijskim) učinio još većim tako što je izvadio knjige iz svih polica i onda smo počeli da ih slažemo po nekom našem osećaju za red. To baš nije išlo nekom brzinom, jer je Emirko nameravao da tu provede čitav vojni rok, pa su nam iz komande više puta sugerisali da se obratimo nekom Đuri Malcanu, po činu kapetanu.
Kad je on konačno našao vremena za to što više nije bio njegov posao, pažljvo je pogledao knjige po podu i ono malo što smo vratili u rafove, a onda stručno rekao: „Dobro je što ste povadili sve knjige, sad ih lepo vratite, ali tako što ćete da ih složite po veličini!“
* * *
Kad sam pošao u vojsku bio sam apsolvent Fakulteta političkih nauka, ono odslušane sve godine, uz mnogo zaostalih ispita iz treće i četvrte, pa je sasvim prirodno što sam iz biblioteke garnizona u Derventi prisvojio čuvenu „Političku enciklopediju“ (izdanje „Savremene administracije, baš ta 1975. godina). Danas ta debela knjižurina sasvim dobro dođe da moja Mira pristisne oblande, ali u to vreme iz nje i uz nju trebalo je položiti još pet, šest ispita.
Još neke enciklopedije i skuplje knjige su nestajale, uglavnom preko vikenda, kad bi ih „pozajmljivale“ neke starešine, što sve kazuje da se o toj vrednoj armijskoj imovini uglavnom nije vodilo računa. U jesen 1976. u Derventi i okolini palo mnogo kiše, reka Ukrina narasla i ugrozila niže objekte, među kojima i kasarnu, pa nam u „Narodni borac“ stigao tekst kako se tom prilikom, spašavajući bibliotekački fond, naročito istakao zastavnik Živko Gerovski.
Nešto kasnije, kad smo se sreli u Sarajevu, Emir mi je ispričao da je ovaj zaista dotrčao u biblioteku, ali da je dosta knjiga i bacio u vodu, što mu je dobro došlo da se konačno reši svih manjkova i „brojno stanje“ svede na „realno stanje“.
* * *
U tih jedanaest meseci i sedam dana ukupno sam trinaest puta došao u Beograd, da budem sa Mirom i Milenicom. Iz Dervente sam pobegao dva puta, sve ostalo bilo je iz Sarajeva, odakle je bilo mnogo lakše, jer redakcija „Narodnog borca“ nije radila preko vikenda.
Za nas Beograđane, znalo se da noćni autobus iz Beograda za Doboj prolazi kroz Derventu oko tri noću, znala se tačno i rupa u ogradi kroz koju smo se vraćali u kasarnu, a ja sam oba puta kraj te rupe doživeo više nego traumatična iskustva.
Prvi put me je zaustavila patrola, jer nisam, kako se obično radilo, sačekao pola časa posle odlaska autobusa. U Beogradu sam se nešto sporečkao sa Mirom, pa sam se u takvom raspoloženju posvađao i sa vojnicima koji su me priveli. Iako obično ne psujem, izgleda da sam tada to učinio, pa je još ispalo da je to bilo i na nacionalnoj osnovi, a povrh svega jedan od vojnika bio je Albanac…
Na moju sreću, dežurni oficir te noći bio je potporučnik Živko Srećković iz moje čete, koji je razumeo da imam probleme kod kuće, a i pohvalio sam ga u jednom od tekstova u „Narodnom borcu“… Tako je ispalo da je mnogo veći problem bila ona pretnja uvređenog vojnika da će mi se „kad tad osvetiti“…
A onda je u biblioteku došao moj vršnjak Osi Musa, učitelj iz Đakovice, kome smo Emir i ja među knjigama sa patosa biblioteke pronašli desetak primeraka za kurs opismenjavanja na albanskom jeziku i koji je, zahvaljući tom podučavanju, takođe bio oslobođen redovnih obaveza. Ali, i neko koga su njegovi sunarodnici, kao najstarijeg i najobrazovanijeg, zaista poštovali…
PROČITAJTE JOŠ
Sa njim je došao i već pomenuti vojnik, kome sam se izvinio, pa se i on meni izvinio što je tako grubo pretio, tako da sam ostatak boravka u Derventi mogao mirno da spavam u svom krevetu.
* * *
Kad sam se sledeći put posle bežanije u Beograd vratio u Derventu bio sam mnogo obazriviji, pa sam sačekao da prođe onih tridesetak minuta po odlasku autobusa za Doboj. Međutim, kad sam zakoračio u rupu na ogradi, preseče me „Stoj“, a prvo sam pomislio da će mi, ako me kazne zbog bekstva iz vojske, propasti prekomanda u Sarajevo u redakciju „Narodnog borca“.
Bilo je to u rano jutro 10. maja 1976. godine, sad to dobro znam jer je dan ranije Partizan izgubio od splitskog Hajduka sa onih čuvenih šest prema jedan. Tu nezaboravnu utakmicu sam odgledao na Stadionu JNA, bio ponosan na „partizanovce“ što su herojski podneli debakl i počasni gol Nenada Bjekovića proslavili kao da su pobedili…
Jedino nisam mogao ni sa sanjam da će me moj drugar Marinko Nikčević iz Trogira u tri noći čekati kraj pomenutog „ulaza“. Malo da me zeza, a malo da mu pričam kako su po dva gola postigli Slaviša Žungul i Boriša Đorđević, plus po jedan Ivan Buljan i Jurica Jerković.