Lepa pričica legendarnog Pece Popovića o profesorima koji su nagrnuli da beže iz aviona, kad su čuli da su ga napravili njihovi studenti, pomenuta u mom jučerašnjem komentaru, podsetila me na jednu anegdotu iz bestselera “Svet koji čeka da se rodi” američkog psihijatra Morgana Skota Peka (1936-2005), koju sam odavno zapisao, ali nikako da nađem pravi povod da je ispričam i, of course, prokomentarišem:

“Bez eksera izgubili smo potkovicu; bez potkovice smo izgubili konja; nije bilo konja pa je i generala nestalo; bez generala smo izgubili bitku; zbog te bitke i zemlja je izgubljena!”

Ponekad mi se čini da u Srbiji ovaj proces ide u dva suprotna pravca. Zemlja je odavno izgubljena u bitkama za koje nismo bili ni svesni da se vode, a s druge strane gotovo svega je sve manje, od eksera do konja… Samo je generala koji neprestano pametuju sve više.

Tako nešto se upravo događa sa aktuelnim protestima “Srbija protiv nasilja”. Kako koji prođe, tako se jave oni koje sve “neodoljivo podseća na neslavan završetak protesta ‘1 od 5 miliona’ posle 52 nedelje”.

Tako je moja koleginica i ispisnica Nada Ranković (još posle “osmice”) podsetila da se “naslušala nadahnutih govorancija, premerila beogradske ulice poput geometra, potpisala onaj nesretni ‘ugovor sa narodom’ i bila svedok da je taj narod prevaren po ko zna koji put”.

Ona je još dodala nešto što čitamo u desetinama sličnih objava: “Jedino sigurno znam da promena vlasti nije moguća bez opozicije, a naša opozicija je tradicionalno neopterećena dobrim idejama… Zato im treba staviti do znanja da moraju delovati brže i konkretnije!”

O tome je nedavno govorio i Borivoje Novaković, potpredsednik Narodne stranke, ukazavši na sposobnost predsednika svega ovoga da “fragmentira i izdrobi opoziciju do besmisla”. Zato su, po njegovim rečima, “protesti rodno mesto jedne nove, osnažene i skladne opozicione saradnje, uz koju je moguće zamisliti i realizovati jedinstven i koordinisan nastup, što pobedu opozicije na narednim lokalnim izborima u mnogim gradovima i opštinama u Srbiji čini mogućom i realnom”.

Lepo zvuči, kad ne bi dolazilo iz stranke u kojoj se upravo događa, ma koliko se kleli u časne namere i demokratske procedure, nova epozoda drobljenja, a samim tim i fragmentizacije. Ne samo te stranke, već i kapaciteta opozicionog delovanja u celini.

Što se, by the way, pokazalo i na prvoj sednici teškom mukom formiranog Anketnog odbora za ispitivanje okolnosti koje su dovele do masakra u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i u okolini Mladenovca, trećeg i četvrtog maja ove godine. Licitiranje oko broja članova i nadmudrivanje oko predsedavanja samo su dali za pravo svima koji, razmišljajući o sudbini protesta “Srbija protiv nasilja”, upozoravaju da bi najgore bilo da se zaborave upravo ti stravični događaji.

Zar smo već zaboravili kako je moja prijateljica Marijana Aracki još 5. maja gotovo zavapila što su u svim cvećarama oko “Ribnikara” podigli cenu ruža. A dva dana kasnije podsetila na incident koji se godinama prepričava u njenoj porodici i kome su lično bili svedoci:

“U jednoj osnovnoj školi u Beogradu klinac, inače sin nekog političara, maltretirao je drugu decu. Čuvar škole koji je radio kao obezbeđenje, na čije oči je bahati klinac pravio haos, jednog dana je problematičnog dečaka udaljio iz hodnika kad je maltretirao dve devojčice. Narednog dana ga je direktorka pozvala na razgovor. Čuvara, ne dečaka. I čuvar je dobio otkaz. To je sve što treba da znate o ovom trulom društvu!”

Ne verujem da će se bilo koji “anketni odbor” ili bilo ko od viđenijih učesnika protesta pozabaviti ovom pričom. Baš kao što niko ovih dana neće pitati pošto su sada ruže oko “Ribnikara”…

Svi bi oni samo da budu “generali”! Zato razumem bes književnice Jelene Lenglod, iskazan u njenoj prekjučerašnjoj objavi na tviteru: “Sledeći put kad neko bude pitao da li će protesti preživeti leto i da li se opozicija raspada, treba im reći: ‘Sve će da propadne, stranke će da se raspadnu, vaše televizije će da budu ugašene, s svi vi pohapšeni, zajedno sa nama’. Pa, da vidimo šta će im biti naredno pitanje?!”