0
Mog prijatelja Dragana Stojkovića, pokretača, vlasnika i “Katicu za sve” izdavačke kuće “MostArt”, zapamćenog i po “Hronici za Zemun”, novinama koje su izlazile u prelomnim godinama na smeni milenijuma, pravi Zemunci nikad nisu zvali “Piksi”.
Njegovi drugari iz Zemunske gimnazije, kako mi je svojevremeno ispričao kolega Nenad Lj. Stefanović, pamte nadimak Klarens, po onom razrokom lavu iz serije “Daktari”, dok je nickname po liku iz crtaća iz ranih sedamdesetih , čiji su glavni junaci Piksi i Diksi, pratio čitavu karijeru desetak godina mlađe “pete Zvezdine zvezde”. Nesporno fudbalskog asa i trofejnog trenera, trenutno zaposlenog na mestu selektora državnog tima Srbije.
Stariji Dragan Stojković, rođen u Sarajevu, po prirodi kosmopolit i humanist, levičar po ubeđenju, izdavač je niza kapitalnih dela o raspadu bivše zajedničke države i postkomunističkim traumama srbijanskog društva. Da pomenemo samo autore kao što su Mirko Đorđević, Mira Bogdanović, Zagorka Golubović, Nebojša Popov, Božidar Jakšić, Aleksandar Sekulović, Dragan Markovina, Radojko Filipović, Ranko Bugarski, Škeljzen Malići…sve do trotomnih memoara Vicka Krstulovića, legendarnog i po mnogo čemu posebnog, a neistraženog životnog revolucionarnog puta.
Kao novinar i pisac Dragan Stojković se ovih dana, u dnevniku za vikend izdanje “Danasa”, osvrnuo i na traumu nacije zbog neuspeha izabranika njegovog mlađeg imenjaka i prezimenjaka. Pre toga je opisao osećanje koje već godinama dele mnogi istinski ljubitelji sporta u Srbiji, neopterećeni ispraznim navijaštvom i “patrijotskim” zanosom:
“Odavno sam, kad su naši sportisti u pitanju, rascepljen između strasti za sport i njegove zloupotrebe u političke, nacionalno-ideološke svrhe. Na primer, uživam u vrhunskoj sportskoj veštini prelepih devojaka odbojkašica, ali kad posle utakmice počnu da euforično slave sa zastavama i tri prsta, kad sa balkona gradske kuće počnu da krešte u očajnom falšu neke patriotske pesme, bude me sramota. Treba ipak biti dostojanstven u trijumfu i ne skrnaviti sjaj uspeha.”
Iako je u ovom dnevniku, pisanom tokom sedmodnevnog boravka u Sarajevu, pomenut niz veoma važnih događaja i susreta sa kolegama i prijateljima, bilo je nemoguće izbeći fudbalsku utakmicu svetskog prvenstva između Srbije i Švajcarske, kad su u svih 974 kontejnera, na kojima je izgrađen ovaj stadion u Dohi, spakovana grandiozna očekivanja već pomenutih navijača i patrijota opšte prakse:
“A fudbaleri!? Počeli su od Ostroga i Porfirijevog blagoslova. Svaki čas se krste po tri puta. A onda, kad im se božija pomoć izjalovila, a veština protivnika ih spustila na zemlju, tad krenu da pljuju i prostački psuju, da se fizički obračunavaju, pokazuju kakvo im je domaće vaspitanje i učinak veronauke. Ko će dati ostavku? Piksi ili Porfirije?”
Toliko od Dragana, koji nije “Piksi”. A šta onaj drugi “Piksi” nije mnogo oštrije je ovih dana objasnio kolega Milojko Pantić, podsetivši na 1982. godinu, kad na šampionatu u Španiji reprezentacija Jugoslavije takođe nije prošla u drugu rundu takmičenja (još se pamti nepravedni penal sudije Sorensona protiv domaćina):
“Zbog svega toga selektor Miljan Miljanić podneo je ostavku i dva meseca nije viđen za svojim stolom u restoranu “Madera”, jer ga je bilo sramota da se pojavljuje u javnosti, iako smo sa Svetskog prvenstva izbačeni ‘višom silom’.
Četrdeset godina kasnije, posle sramnog ispadanja sa Svetskog prvenstva u Kataru, instant fudbalski stručnjak Dragan Stojković Piksi, iz čuvene kvazitrenerske škole ‘Bata Đora’, kao selektor Srbije, a u stvari privatne selekcije privatnog Fudbalskog saveza Srbije, a ne državnog tima Srbije, dolazi u Beograd i obraća se naciji u direktnom prenosu preko svih televizija sa nacionalnom frekvencijom i „mrtav ladan“ izjavljuje: ‘Idemo dalje. Mi jesmo rezultatski izgubili, ali nismo poraženi.’
Samo se on i njegov praznoslovni politički mentor obraćaju naciji u tom ‘ja pa ja’ stilu. To je ta ‘fudbalska legenda, selektor i Mister’, koji se, u trenutku kad njegov tim preokreće rezultat protiv Švajcarske, raduje tako što glasno psuje ‘majku šiptarsku’ reprezentativcima Švajcarske.
Nažalost, ta psovka je i slika današnje Srbije koja se davi u mržnji, ksenofobiji, samoobmanama i kvazinacionalizmu. To je ta ne samo fudbalska nego i društvena stvarnost, koju selektor Piksi, zaslepljen prividnim uspehom, plasmanom na Svetsko prvenstvo, ordenom Svetog Save, kao i basnoslovnim mesečnim primanjima u evrima, ne vidi i ne želi da razume.
Pantić je još dodao da “sve to nije od juče”. Kome nešto nije jasno, neka bliža objašnjenja potraži u novinarskom, publicističkom i izdavačkom opusu Dragana Stojkovića. Onog pravog!
***
BONUS VIDEO: Piksi o debaklu u Kataru
