Piše Ivan Mrđen: Ovo nije ispravka…

Ne htedoh, poput mnogih, da žurim sa nekrologijom, ima vremena, mislio sam, kad bude trebalo tu je... Sad ne znam šta se tačno dogodilo, ali prekjuče sam, na sav užas, osetio na svojoj koži dejstvo dva iz arsenala ubitačnih Marfijevih zakona:

1. Pozajmljivanjem se knjige ne gube, osim onih koje si posebno želeo da sačuvaš. 2. Ako nešto čuvaš dovoljno dugo, možeš da ga baciš. Čim ga baciš, odmah će ti zatrebati.

U prevodu, ta knjiga više nije u našoj kući. Zbog toga sam tekst “Kako je Čorba ‘ugasio’ Dugu” napisao uz puno sadejstvo doktora Alojza Alchajmera (1864-1915), što je za posledicu imalo nekoliko neoprostivih grešaka.

Zato sam se juče sabajle učlanio u Narodnu biblioteku Srbije, istina na samo tri dana, gde sam na odeljenju periodike zaista uživao čitajući reviju u kojoj sam imao čast i zadovoljstvo da budem zamenik glavnog i odgovornog urednika od avgusta 1984. do septembra 1987. godine.

* * *

A sad nekoliko bitnijih dopuna, da baš ne kažem ispravki. Prvo, pesma Bore Đorđević koja je baš razljutila generala Nikolu Ljubičica imala je naslov “Veliko ništa, duplo golo”, a ne kako sam ja juče napisao “Pod tačkom razno”. Pošto nije baš dugačka, evo je u celini:

“Veliko ništa, duplo golo/ na dnevnom redu, pod razno/ presude nema, svi su nevini/ presipamo iz šupljeg u prazno.

Živeo Ljubičić, živeo Špiljak/ živela Milka Planinc/ braća Pozderac, admiral Mamula/ živeo Andrej Marinc.

Za diktaturu proleterijata/ ja bih prodao rođenog brata.

Veliko ništa, duplo golo/ na dnevnom redu, pod razno/ presude nema, svi su nevini/ presipamo iz šupljeg u prazno.”

Dakle, u njoj nisu pomenuti Branko Mikulić i France Šetinc, ali tu su, što je još gore, uz juče pomenute Milku Planinc, braću Pozderac i, if course, narodnog heroja iz Karana, i admiral Branko Mamula (1921-2021), bivši premijer Mika Špiljak (1916-2007) i, više radi rime, slovenački političar Andrej Marinc.

* * *

Drugo, pesma Rastka Zakića, oko koje smo se baš namučili Pera Lazić i ja, bila je mnogo zajebanija nego što sam mislio. Nije se baš odnosila na poslednji uspešno okončani kongres jugoslovenskih komunista (kasnije se pokazalo, baksuzni trinaesti), ali je zaista bila žestoka kritika tadašnjeg stanja u bivšoj nam zajedničkoj državi.

Prenosim je u celini, iz poštovanja prema autoru, ali i da bih dočarao koliko smo se mukotrpno u tim “vunenim vremenima” borili za svaku kritičku i slobodnomisleću reč. Dakle, pod naslovom “Ulaznica za robiju”, idu sledeći stihovi:

“Stao stražar na zatvorsku kapiju/ cepa ulaznice za robiju.

Navalio narod, gura se, sve se talasa/ hoće da pobegne iz filma strave i užasa.

Napolju sve je teže, a unutra nema mana/ hladna i topla voda, sigurnost, besplatna hrana.

Ispred kapije tapakaroši dižu cenu/ obećavaju unutra slobodu, pravdu i promenu.

Tapkaju sudije, opštinske i okružne, i gle čuda/ tapka i sudija vrhovnog suda.

Kad, na kapiji neka frka! Prava šteta/ neće da puste besplatno člana Komiteta!

On diže galamu, buni se, šta je luđe/ njegova propusnica daje mu za pravo da svuda besplatno uđe.

A stražar objašnjava strpljivo, mirno, mudro i sa puno takta/ nije ti ovo, braco, robija od pre rata!

O člane, člane, luda glavo/ sada za zatvor treba veće pravo.

Nije lako unutra da se probije/ jer više nema veće časti od robije.”

* * *

Kad sam već ponovo postao “član biblioteke”, da baš ne bude ono Radovanovo “uđem, naručim, pojedem, popijem”, prepisao sam još nekoliko bisera iz rubrike "Duga iza oblaka", objavljenih tokom druge polovine 1986. godine, a prilično aktuelnih i danas:

“Da nam je bolje nego što jeste, jemči država.” (Tomislav Marinković)

“Čovek koji jede govna je perpetuum mobile.” (Vaso Krčmar)

“Nekada nas je crkva učila postu, a sad je to preuzela država.” (Borislav Dobrić)

"Dosta smo učinili za porobljene zemlje sveta. Kad nas vide, odmah im je lakše.” (Petar Lazić)

“Glasove niko nije brojao. Vlast ima poverenja u narod.” (Milan Cvetković)

“Proleteri svih zemalja, učlanite se!” (Filip Mladenović)

“Izgradili smo savršen sistem. Više nemamo kud.” (Vita Teofilović)

* * *

U Dugi se povremeno oglašavala i koleginica Gordana Suša (1948-2021), u to vreme stalni izveštač Televizije Beograd iz Savezne skupštine. U to vreme vlada Branka Mikulića donela neki “paket mera”, a ujdurmu sa nameštenim rezultatima u fudbalskom prvenstvu pokušao da drastičnim kaznama sankcioniše tadašnji predsednik FSJ Slavko Šajber (1929-2003). Ovo napominjem tek da budu jasniji Gocini aforizmi:

“Kakvi su to paketi bez marke, adrese i – prazni?”

“Dve najčešće pominjane ličnosti u Federaciji su Mikulić zbog hleba i Šajber zbog igara. Tako sad imamo oboje!”

* * *

I za kraj jedan Čorbin, tek da se lepo oprostimo od legende: “Neki ljudi samo zinu, pa zagade okolinu!”