0
Pre izvesnog vremena pomenuo sam izjavu koleginice Vesne Mališić da predsednik svega ovoga „u zemlji Srbiji nema ozbiljnijeg protivnika, osim realnog života“.
Otuda i više nego primetna nervoza, i kod njega lično i u redovima njegovih satrapa, posle niza tragičnih majskih događaja, počev od masakra u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. To je ono kad on bezočno slaže u stilu Dejana Erića i one nesretne Barbare da je preksinoć na protestu u centru Beograda bilo „ne više od devet hiljada ljudi“. Da baš ne kaže, „slučajnih prolaznika“…
Ali i tih devet ’iljada bilo bi dovoljno da, ako je to uopšte moguće, posrami njegovog glavnog izvođača medijskih radova koji je u to vreme objavljivao fotografiju praznog platoa ispred Rosandićevih konja, sa porukom „Propade im protest“. Neka se preksinoć okupilo samo toliko ozlojeđenih, zabrinutih i za sudbinu svoje dece uplašenih sugrađana, ali i to je dovoljno za bruku bahatog gradonačelnika, jer baš niko (i brojkom: 0) nije svratio do njegove skalamerije ispred Starog dvora da zapali sveću i ostavi cveće…
Zato nije slučajno što dežurna štiklica, kojoj posle svega kako je „brinula“ o građanima Srbije tokom pandemije sad zapalo da kao brine o porodici, kaže da su „oni koji pozivaju na protest neprijatelji Srbije“. Jesu, ali one Srbije koju personifikuju i „veliki šef“, i filadendron vlada, i ministri kojih nigde nema dok im ne pošalju „vlastito mišljenje“, i siledžija na čelu Narodne skupštine, i keramičar u policiji, i bulumenta dobro plaćenih i svuda razmeštenih sledbenika sa sumnjivim biografijama i još sumnjivijim diplomama…
PROČITAJTE JOŠ
Za sve njih i devet hilada građana koji se usude da izađu na ulicu, bez ikakavih obeležja, govora i kompromisa je ogromna brojka. Nije, međutim, vreme za prebrojavanje, posebno na to u ovom trenutku nemaju pravo oni koji kao glume nekakvu političku opoziciju.
Surovi život je namestio da je u ponedeljak popodne, dok je na Novom groblju trajalo opelo za godišnjicu prerane smrti Veselina Simovića, širokom stazom pored Aleje zaslužnih građana prošla nepregledna kolona ljudi koji su na večni počinak ispratili 12-godišnju devojčicu A. B. iz „Ribnikara“. Nagledao sam se u životu sahrana, i onih pompeznih i onih dostojanstvenih, ali nikad nisam osetio tako snažnu tugu svih koji su hodali iza kovčega.
Obično bih već posle petnaestak redova, kad minu familija i najbliži, viđao one malo opuštenije, žamor bi postepeno prelazio u razgovor, sve do onih koji bi pri kraju kolone gledali kako da šmugnu u stranu… Prekjuče su okupljeni, među kojima je bilo baš mnogo dece, prolazili, prolazili, prolazili… u tišini koja je bila rečitija od svakog govora, od svake molitve, od svega što se može izraziti rečima…
U tom smislu je i osnovna vrednost preksinoćnog okupljanja i protetstne šetnje Beograđana, ali i stanovnika mnogih gradova širom Srbije. Ma koliko da ih je bilo, jer na njihovo ćutanje i smerno hodanje u tišini samo budale mogu da pokušaju da nešto odgovore…
Ovih dana se pokazalo da je „realan život“, onaj koji jedino može da ugrozi kamarilu na vlasti, nešto drugo, da to nisu ni otete penzije, ni odlasci mladih i stručnih ljudi u inostranstvo, ni skupoća u prodavnicama, ni urbanističko-građevinsko mafijašenje, ni uništavanje prirodnih resursa, ni raspadnuti zdravstveni sitem, ni medijski mrak… Za svaki od tih povoda bilo je na desetine uglavnom jalovih protesta, manje ili više masovnih okupljanja, ali ništa nije tako povezalo ljude kao ova zajednička nesreća.
Zašto?! Jer su se na udaru našla deca, naša, moja, tvoja, svačija… Ma kako bila „razmažena“ i ma koliko im sami imali šta da zamerimo, jer ih uglavnom ne razumemo, niko nema pravo da ih lišava života. To je zajednički „kućni prag“, preko koga svo zlo i bestijalnost društva u kome živimo ne može da pređe… To je, u krajnjoj liniji, i prag tolerancije raznih kretena u javnom životu.
„Bolni doživljaji čine čoveka tvrdim ili ga slome“, napisao je Ivo Andrić. Zato sam i nemu grobljansku kolonu i masu koja se spuštala niz Knez Miloševu prema Nemanjinoj čuo kako šapuće: „Dosta su nas lomili!“
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
