0
… “jer sve ću da vas polomim”, rekao bi Balašević. Đorđe, rođen 1953. u Novom Sadu, đavo ga ispratio glavnim sokakom 2021. godine, ne znam kako vama ali meni on sve više nedostaje, bez obzira što i dalje za svaku aktuelnu situaciju postoji neka njegova rima.
Iako su tu pesmu sa bagrenjem preuzeli patrijoti opšte prakse pre nego što su počeli da arlauču “dogodine u Prizrenu”, da bi zatim uz onu popadiju proširili repertoar na “od Prizrena do Rumije”, ja sam je oduvek doživljavao kao himnu obespravljenih i svakojakim zulumima ugroženih ljudi. Ne samo na Kosovu i Metohiji, jer se, brate, nakotilo onih što se slade tuđim šljivama i gaze tuđe njive, ugrožavajući i ono najvrednije što imamo – uspomene na život koji smo voleli i u kome smo voleli.
* * *
Kompleks Beogradskog sajma predstavlja svedočanstvo tehničkog, tehnološkog, naučnog i kreativnog uzleta jugoslovenskog društva krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina 20. veka. Građen je od novembra 1954. do avgusta 1957. godine prema projektu tima koji su činili arhitekta Milorad Pantović i inženjeri Branko Žeželj i Milan Krstić. Akcenat ovog savremeno oblikovanog urbanističkog kompleksa je tom prilikom stavljen na tri izložbena paviljona pod kupolama, međusobno povezanih pasarelama. Arhitektonsko – urbanističkom koncepcijom ansambla Beogradskog sajma i formiranjem niza ritmično raspoređenih kupola ograničenih velikim staklenim ogledalima, jugoslovenska arhitektura je zauzela značajno mesto u evropskoj konkurenciji, dok su tehničke inovacije i originalne strukture sajamskih hala dale izuzetan doprinos razvoju domaćeg konstruktorstva, naročito sajamske arhitekture. Raspon kupole Hale 1 i sfernih ljuski kojima su pokrivene Hale 2 i 3 prevazilazio je sve do tada u svetu poznate primene ovakvih vrsta konstrukcija. 2009.godine, na predlog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda, a prema odluci Vlade Srbije, kompleks Beogradskog sajma proglašen je za značajno kulturno dobro.
Na najavu da bi sajamske kupole trebalo da budu srušene samo zbog toga što se ne uklapaju u vizije “Beograda na vodi” meni je najčudnije bilo potpuno odsustvo masovne građanske reakcije. Kako to da ovakve odluke vlasti nezasnovane na stručnom mišljenju i stavovima kompetentnih ljudi ne izazivaju žešći otpor, razmenu mišljenja, traženje argumenata kojima se pravda ovaj vandalizam? Ćutanje je razočaravajuće priznanje nemoći i mirenja sa činjenicom da se interesi “investitora” prihvataju kao sudbina protiv koje ne možemo da se pobunimo…
* * *
Nešto nalik na “odbranu i poslednje dane” čulo se samo krajem minulog oktobra tokom, neki kažu, poslednjeg Sajma knjiga na tom mestu. Na to se, na svoj način, osvrnuo i kolega Draža Petrović, upitavši kako to da se do sada na vest o relokaciji Beogradskog sajma nije pobunio nijedan učesnik ili posetilac Sajma nameštaja, Sajma automobila ili Sajma lovačke i ribolovačke opreme…
A pisci i ljubitelji pisane reči nisu mogli da slegnu ramenima i kažu “viša sila”. Pošto sebe više svrstavam u ove druge, bez obzira na dvadesetak knjiga sa mojim imenom na koricama, pokušaću da Sajam odbranim onim najvrednijim što imam – uspomenama.
* * *
U Beogradu živim od 1951. godine. Prvi stan mojih roditelja bio je u čuvenoj “Udbinoj zgradi” koja i danas stoji preko puta Sajma. Kad je počela izgradnja Sajma mi smo morali da se odselimo, jer se moj otac “demobilisao”, kako je on objašnjavao napuštanje JNA.
Kao čukarički klinci jurili smo se po Sajmu, pa sam tako jednom proleteo kroz automatska staklena vrata, u to vreme “čudo tehnike”… Mislim, ta vrata, mada je tada daleko najvažniji i jedini pravi sajam bio upravo taj – Sajam tehnike.
Na jednom takvom sajmu se mlađani Raša Lazić prijavio na oglas za hostese na štandu “Brodoimpeksa”, što je toliko oduševilo legendarnog direktora Ljubu Žarkovića da mu je odmah ponudio stalno zaposlenje u toj nekada veoma uspešnoj firmi…
Na Sajmu sam gledao čuveni četvoromeč u malom fudbalu između Crvene zvezde i Partizana i možda najbolji meč u istoriji jugoslovenskog boksa Bogoljub Kahriman – Vlada Vranješević za ”Zlatnu rukavicu” 1964. godine…
Bio sam već srednjoškolac kad nas je naša drugarica Mirica, tada učenica srednje dizajnerske na Dedinju, odvela na Sajam mode. Na štandu “Beka” ona je pipnula izloženi kaput i zapitala se od kog je materijala sašiven, a manekenka za koju je ona mislila da je lutka, joj sa visine došapnula: “Od tvida”…
Jednom sam na “Novogodišnjem vašaru”, za mnoge najznačajnijem događanju pod sajamskim kupolama, sa mojim drugarima Albancem, Laletom i Pakijem proveo čitav dan za nezaborav, iako kasnije nikad nismo uspeli da se u potpunosti prisetimo šta smo sve radili…
Nisam doživeo da na Sajmu knjiga bude i nešto moje u tvrdim koricama. Kad mi je “Prometej” objavio roman “Koverat Ane Zonai” bila je pandemija zbog korone, a knjige sa mojim komentarima iz “Blica” štampane su u tiražima taman za koliko je prijatelja i rodbine…
Ima toga još… Možda sve to izgleda malo i beznačajno onima koji su se nameračili da tu prave nešto drugo, ali kad se pomnoži sa milionima sličnih iskustava Beogradski sajam postaje nešto bez čega će nas vetrovi oduvati…