1
"Ti si to sanjao, nemoguće je da se to zaista dogodilo", rekla mi je moja Mira kad sam je juče sabajle obavestio o masakru u okolini Mladenovca, samo dva dana posle tragičnog događaja u beogradskoj osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”. I jedan dan posle usvajanja "paketa mera" koje je predložio, ko će drugi, nego predsednik svega ovoga…
Morao sam da priznam da sam o najnovijoj horor epizodi rijalitija zvanog Srbija čitao tokom noći, čekajući da vidim da li će se final scores utakmica Copa Libretadores i Copa Sudamericana poklopiti sa mojim tiketima… Obično bi se naljutila, i zbog klađenja i zbog noćnog blejanja, a ovog jutra mi je, kad se i sama uverila da ovde erupcija nasilja poprima epidemijalne razmere, sasvim ozbiljno rekla: “Još malo, pa će kladionice objavljivati kvote na broj poginulih i godine izvršilaca!?”
Ako mislite da je to nemoguće, prisetite se samo koliko puta su vam se tokom prenosa Partizanovih utakmica sa Realom obratili čovek koji je javno demonstrirao podršku onom predatoru iz glumačke škole, da ne govorimo i o šetkanju sa “Z” majicom, plus lik koji ne krije svoje sklonosti ka opijatima svake vrste, navodno kao “idoli svih generacija”…
“8/0/0 bata ima dobar score”, jedna je od poruka sa screenshot sa TikToka, gde deca o tragediji u školi “Vladislav Ribnikar” daju komentare kao da je reč o igrici, hvale preciznost pucanja i slično…
S druge strane, mislim da je u pravu Milica Ličina Čalija, koja je na Fejsbuku kritikovala upravo to “zgražavanje kakva su to deca” i komentare “kako će nam biti još gore”. I još je dodala, pomalo i na moj račun, jer su stvari otišle predaleko, pa nije vreme ni za kakav humor:
“Hoće, biće nam sve gore! Ne zbog dece, nego zbog nas takvih. Takvih da nam je prva reakcija da se zgražavamo i proglasimo ih malim monstrumima. Takvih da nam ne padne na pamet da pomislimo da je to mehanizam odbrane, naučen baš od nas, koji sve traume od devedesetih do danas skrivamo iza crnog humora, objašnjavajući kako smo mi narod koji ume da se šali.”
I pored svih ratova i sranja koja smo preturili preko glave od devedesetih do danas, nikad naše društvo nije bilo na gorem dnu. O tome je ovih dana društvenim mrežama kružila objava, za koju sam naknadno ustanovio da izvorno pripada takođe Milici:
“Društvo u kom je ratni zločinac heroj, u kom osuđeni kriminalac potpisuje knjige i gostuje po školama, u kom je osuđena udovica ratnog profitera cenjena javna ličnost, u kom kladionice prave protokole o saradnji sa ministarstvom zdravlja, u kome ministri falsifikuju doktorate, u kom je sve na prodaju, i diplome, i čast, i obraz, u kom se ne ceni, već naprotiv ismeva znanje, vrline i poštenje, u kom je pošten jednako glup, u kom je posao snova državni šalter, u kom na svakih deset dana ženu ubije partner…”
Uz sve to ili uz “pomoć” svega toga uspeli smo da uništimo srž društva, sistem prosvete i edukacije smo do te mere obesmislili, nastavnike do te mere srozali i oduzeli im autoritet da ništa više ne može da izleči ovo društvo poremećenih vrednosti.
Zaista je vreme da se zapitamo zašto je prva reakcija dece da staju uz nasilnika, a ne u odbranu žrtve, baš kao što to čine na školskom dvorištu dok svi zadirkuju nekog “štrebera”. A šta ako je sve to samo nepromišljena reakcija uplašenih pojedinaca koji svet spoznaju kroz nasilne video igre, a „idoli“ su im siledžije iz rijalitija…
Milica Ličina Čalija je još dodala: “Zaista je vreme da, za promenu, razgovaramo sa tom decom. O tome da se problemi ne rešavaju kao u filmovima i u imaginarnom svetu. O tome da je prva reakcija na traumu često neprimerena. O tome da smo tu za njihova osećanja i da za dane u kojima će tek moći da ih obrade i iskažu. Jer kad bilo koga od njih ljudski pitate šta misli o ovome što se desilo u ‘Ribnikaru’, svako će vam svojim mladim, još nemutiranim glasom reći – da se plaši!”