0
Sa fejsbuk stranice “Like za kulturu” ovih dana sam prekopirao objavu o tome kako je 1960. godine u jednoj psihijatrijskoj bolnici na području Abbasie u Egiptu, kao rezultat nemara bolničkih čuvara, na ulice uspelo da pobegne ukupno 243 pacijenta.
Radi hitne prevencije posledica, ovaj problem iziskivao je hitno rešenje. Direktor bolnice pozvao je dr Jamala, koji je poznavao odbegle pacijente, da smisli način kako da ih vrate nazad u bolnicu. Doktor je zamolio deo bolničkog osoblja da stanu u kolonu iza njega kao vozić i tako izađu na ulicu, ispuštajući zvuk lokomotive.
I dogodilo se upravo ono što je doktor očekivao. Uspeo je da okupi pacijente u vozić i vrati ih u bolnicu.
* * *
Mirina i moja deca, pa i naši unučići, odrastali su uz onu pesmu Dragana Lakovića i “Kolibrija”, ako se sećate: “Iz kuće je izleteo na ulicu Iva, sav zadihan zahuktao k’o lokomotiva; Videli ga drugovi, pa za njim i oni, potrčali, zahuktali, k’o pravi vagoni… Ćihu, Ćihu, ćihu-hu… sad ulicom tako juri ta čudna kolona…”
* * *
Međutim, pojavio se novi problem. Broj odbeglih pacijenata iznosio je 243, a nakon povratka, u bolnicu je pristiglo 612 ljudi.
Neko je ispod ove objave napisao: “Ne mogu a da se ne upitam, koliki bi vozić danas bio?!”
Prvi odgovor koji bi mnogima u ovo predizborno vreme u zemlji Srbiji pao na pamet, glasio bi: “2.000 plus”. Minus neki koji tvrde da nisu pristali da budu “vagoni” u toj zahuktaloj naprednjačkoj koloni koja se valja ulicama naših gradova…
Čudna je ta stvar sa ulicom. Kad se posle masakra u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i krvave reprize u mladenovačkim selima Dubona i Malo Orašje na ulice Beograda i mnogih naših varoši izlilo opravdano nezadovoljstvo građana zbog eskalacije nasilja u društvu, njegove promocije u medijima sa nacionalnim resurisima i odbranaškog ponašanja vlasti po matrici “sistem nije zakazao”… izgledalo je, naročito posle propalog “najvećeg mitinga u istoriji”, da se konačno pojavila kritična masa ljudi kojima je dosta svega…
I ovakve vlasti, i kriminala i korupcije, i razorenih institucija, i medijskog nasilja, i odsustva perspektive… Ali, i jalovog strančarenja, “tri odsto” političara, nametanja lažnih prioriteta pod firmom nacionalnih interesa… Izgledalo je u tom trenutku kao da su svi pobegli iz neke ustanove u kojoj su manje više dobrovoljno dreždali više od deset godina…
A onda je vreme činilo svoje, pa su se posle tek nešto više od sedam meseci mnogi vratili na “fabrička podešavanja”. “Vozić” vlasti osiono i bezobzirno tutnji ulicama, dobar deo opozicije se povukao u svoje zabrane i sujete, tastatura revolucionari svojski se trude da svima ogade i samu pomisao da je promena moguća…
* * *
Da ne mračim, što bi rekla mlađarija, pokušaću da prihvatim optimizam “sa druge strane ulice”, iskazan preksinoć na Trgu republike. Od svega što je tom prilikom rečeno i pozdravljeno aplauzima, meni se najviše dopalo ono što je izgovorio lider Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović, jer je to jedini logičan odgovor na moju jučerašnju objavu o listićima za “Alise koje više ne stanuju ovde”:
„Godinama se svi pitaju gde su mladi ljudi, kad će da se probude, da učine nešto. Večeras sam sa vama da vam saopštim dobru vest. Stasale su generacije koje ne prihvataju da i njihovu sudbinu kroji Vojislav Šešelj. Čitavu deceniju hoće da nas oteraju iz zemlje, ostalo nas je dovoljno, imamo snage, znanje, odlučnosti da kažemo dosta sa ružnom radikalskom prošlošću!“
**********************************