0
“Nespokojno je bilo šta pisati u martu”, naslov je dnevnika koji je za “Danas” vodio tokom prvih osam dana ovog meseca Vuk Drašković, kao neko ko već 33 godine više nego neopravdano baštini jedan od značajnijih martovskih datuma.
Da sam proteklih dana vodio nekakav dnevnik verovatno bih se osećao još nespokojnije, mada mi ništa neće biti lakše ako ta razmišljanja, beleške i kopirane linkove podelim sa vama.
* * *
6. MART: Pošto je dan ranije predsednik svega ovoga sam sebi čestitao rođendan, objavivši set porodičnih fotografija iz rane mladosti, počela poltronska olimpijada. Apsolutni šampion je, po mom mišljenju, član Predsedništva i poslanik SNS, “polit. analit.” koji piše za Politiku i Informer, donor kože izgoreloj deci, građ. inž. koji za sebe kaže da je “zadovoljan čovek” i da se “ponosi sinom”.
Meni muka i da prepišem, možda zato što ne razumem tu muku koja tera odrasle, punoletne i na razne načine ostvarene osobe da se do te mere ponižavaju, da se ono “analit” razume kao želja za nečijim analnim otvorom:
“Predsednik Aleksandar Vučić je prikazao dirljive porodične fotografije iz detinjstva. U porodici Aleksandra Vučića porodične vrednosti su svetinja. Njegovi roditelji Angelina i Anđelko su očuvali i uzdigli neprevaziđeno predačko nasleđe koje je stub društva. Ove fotografije nas diraju u dušu zbog toga što se danas pomalo zaboravljaju plemenite i dragocene vrline i tekovine.”
Dok je isti bio samo Nebojša Bakarec, koga sam svojevremeno i ja hvalio jer je donirao kožu jednom dečaku stradalom u požaru, njegov rečnik bio je nešto drukčiji:
“Ja ne podnosim SNS. Možda bi oni hteli da pređem tamo kao toliki (Tika, Šora, Ljuša…), ali ja bih se pre ubio”, izjavio je N. B. u autorskom tekstu “Invazija telokradica”, objavljenom krajem 2012. godine.
* * *
7. MART: Neki su na društvenim mrežama ovu “analitiku” komentarisali kao jalov posao, jer je navodno “predsedniku sve to ogavno”. Ali, kad u njemu proradi Kalugula, onda se izvesna osoba ne samo nađe u parlamentu, nego je predlaže i za vrhovnog vlasnika dugmeta za prekidanje poslanika.
* * *
8. MART: Rastužila me objava u kojoj stoji da vršnjaci Mirine i moje najmlađe unuke Dunje svoje školske drugarice zovu “kuhinjski elementi”. Ona im je odgovorila jednostavnim pitanjem “a ko vas je rodio”, da bi uglavnom čula odgovor “keva se ne računa”…
Istog dana sam pročitao izjavu ambasadorke Švedske u Srbiji Anike Ben David da se “u Srbiju vraćaju tradicionalne ideje rodnih uloga i ideje patrijarhata i jača nacionalizam”.
* * *
9. MART: Na miting podrške “tradicionalnim vrednostima”, tačnije Breskvici i “Gnezdu orlovom”, došlo ukupno petoro ljudi. Loš tajming, kažu organizatori, koji su zaboravili da je to vreme uveliko trajao “večiti derbi”.
Ruku na srce, da je već pomenuti “nespokojni pisac” za ovaj dan zakazao neki skup pristalica Srpskog pokreta obnove povodom 33. godišnjice onog Devetog marta teško da bi došlo i toliko.
U “Danasu” izašao moj tekst, koji sam za novine Slaviše Lekića “Spec” specijalno napisao povodom petogodišnjice čuvenih demontracija. Of course, o tome kako smo tog 9. marta 1991. pripremili i izdali vanredno izdanje “Borbe”.
Iskreno, to mi se uopšte nije dopalo. Više od tri decenije se u različitim formama prepucavamo tadašnji glavni i odgovorni urednik i ja koji sam u to vreme bio direktor. Koga to više interesuje?!
U međuvremenu povremeno izlazi nešto što se nekim čudom naziva “Borba”, odakle je nedavno uručeno posebno priznanje onoj voditeljki jutarnjeg programa televizije za ružičastu stvarnost. Nova stvarnost, novi analiti za uvlačenje…
* * *
10. MART: U Dubaiju su porodica, drugari i devojka priredili “zabavu iznenađenja” povodom 16. rođendana Mirinog i mog “prvo muško” unučeta, mladog gospodina Petra Petrovića. Ko nema tih ličnih i porodičnih događaja, sitnica koje čine svakodnevni život i radosti koju nam sve to pruža, teško da će razumeti moju zahvalnost što baš u martu imamo jedan datum kad nema nespokoja.
Osim malo sete što je prvi uslov za radost i sreću da se na vreme ode iz Srbije!
* * *
11. MART: Jedan od mojih omiljenih “ikseraša” Keyser Söze (neki ga poznaju i kao Aleksandra Marjanovića) priču o Devetom martu je završio onako kako je i okončana – slikom tenkova na ulicama Beograda. Tim povodom je napisao:
“Prvo izvedeš tenkove na svoj narod a onda širom SFRJ. Na kraju dobiješ po pičci, isteraju ti narod iz bivših republika, završiš na robiji i crkneš kao bednik, sahrane te u bašti kao krompir a narod te posle svih zločina i dalje pominje po ‘nečemu dobrom’. Eh taj narod…”
Slobodan Milošević (20. avgust 1941. – 11. mart 2006.)!
