Piše Ivan Mrđen: Lilijana to nije zaslužila

Nadmeni kao i obično, posebno u navijačkim prepucavanjima, “zvezdaši” su Ligu konferencija još od starta nazvali “Kup Lilijane Ronketi”, pa se to odomaćilo da bi se navodno istakla totalna nebitnost ovog takmičenja. Pošto život ipak ne počinje ni ovde, ni od nas, očigledno je da ogromna većina onih koji se sprdaju na taj način nema pojma ni ko je bila Lilijana Ronketi, ni zašto je svetska košarkaška organizacija godinu dana po njenoj smrti tako nazvala drugo po važnosti evropsko takmičenje, of course u ženskoj konkurenciji.Lilijana Ronketi je rođena 15. septembra 1927. godine, umrla je 1974. kad je imala samo 46 godina. Bila je visoka 171 santimetar i igrala na mestu plejmejkera, što se nekad zvalo bek. Iako uveliko bolesna, nastupala je do sezonu pre toga i ostala upamćena kao jedna od najboljih u istoriji italijanske, evropske i svetske ženske košarke.Košarka je bila njen život, njena strast, njena najveća ljubav. Tokom impresivne karijere Liliana Ronketi je predstavljala Italiju na šest evropskih prvenstava, a ukupno je nosila dres “azura” u 83 utakmice.Sa svojim prvim klubom, Societa Ginnastica Comense, osvojila je četiri uzastopne titule prvaka Italije između 1950. i 1953. godine, ostavivši za sva vremena rekord od 51 poena na jednoj utakmici. Kasnije, u Švajcarskoj igrajući za Ri. Ri Mendrisio, osvojila je još tri uzastopne titule, od 1967. do 1969. godine. Lilijana Ronketi je 2007. primljena u FIBA Kuću slavnih.Kup Lilijane Ronketi igran je od sezone 1974/75 do 2001/02. Od ekipa sa ovih prostora pobednički pehar podigle su samo košarkašice zagrebačkog Montinga (1979/80), kluba koji stariji pamte kao KK Trešnjevka. Monting je još dva puta igrao u finalu (jednom pod imenom Industromontaža), što je uspelo da ponovi još samo Jedinstvo iz Tuzle (1989/90, inače poslednje sezone u kojoj je za ovaj klub nastupala legendarna Raza Mujanović)

Branka Prelević (1934-1995), nekadašnja košarkašica Crvene zvezde, reprezentativka, moja draga prijateljica i koleginica, dobri duh redakcije “Borbe” tokom skoro tri decenije duge novinarske karijere, objavila je u reviji „Koš” (br. 18. od 20.februara 1991.) svoja sećanja na Lilijanu Ronketi i Radivoja Koraća, po kojima su u to vreme nazvana dva značajna evropska klupska takmičenja.Njena razmišljanja o legendarnoj Italijanki preneo je pre tri godine kolega Vlada Stanković, u tekstu pod naslovom “Lilijana Ronketi, udata za košarku”. Tekst je nešto duži, ali mlađim ljubiteljima sporta prilika da saznaju zašto godišnja nagrada Udruženja novinara Srbije za doprinos razvoju sportskog novinarstva među damama, nosi ime Branke Prelević:“Imala sam sreću da se još 1953. na tadašnjem međunarodnom Kupu Jugoslavije prvi put sretnem sa Lilijanom i Frankom Ronketi. Te dve Italijanke bile su glavna snaga svoje ekipe. Iako prilično mlada, nisam verovala de ne mogu da zaustavim već čuvenu Lilijanu Ronketi. Bila je viša od mene, koščata, zrelija, iskusnija za razna takmičenja, precizna iz daljine, hitra kao munja, sjajna u skoku, borbena… Bila je u mnogo čemu u prednosti. Ipak, ubrzo sam je potpuno sprečila, nisam joj dala dušom da dane.Proticalo je vreme, dolazila su nova takmičenja i ja sam uvek bila zadužena za Lilijanu Ronketi. Uglavnom, uspešno sam izlazila na kraj sa njom, najviše zahvaljujući borbenosti, beskompromisnosti u odbrani ali i efikanosti u napadu. Lilijana i ja bile smo u Beogradu 1954. godine, Pragu 1956. i Lođu 1958. u najboljim petorkama evropskih šampionata.U zimu 1958. godine našla sam se u Milanu, u ekipi Stande. Posle višegodišnjeg rivalstva Lilijana i ja postale smo saigračice. Mojoj sreći nije bilo kraja. U košarkaški ‘neradne’ dane redovno sam išla na jezero Komo, u dom Lilijane Ronketi. Franka, njena mlađa sestra, igrala je za Torino, gde se i udala. Sve je podsećalo na atmosferu iz filma ‘Veliko iščekivanje’: guste zavese, tamni dobar nameštaj, dve tetke i Lilijanina majka. Svaki moj boravak u njenoj kući bio je obeležen nekim poklonom od svile: košulja, marama…Već u prvoj sezoni osvojile smo sa Standom prvenstvo Italije. Kapiten ekipe Lilijana Ronketi i ja dobile smo kao nagradu tri sedmice boravka na ostrvu Kapri. Imale smo priliku da se još bolje upoznamo, iako se znamo od 1953. godine. Kakav igrač, a tek kakav čovek. Svetska elita na odmoru i nas dve. Puno smo govorile o književnosti i filmu. Srele smo se kod ’Kratkog susreta’ i na ‘Kazablanci’. Otkrila mi je da je imala nekoliko kratkih susreta (veza) toliko nabijenih emocijama da je izgorela u njima, i zato nije stupila u brak…‘Udala sam se za košarku’, ona mi je najvažnija u životu, kad već nisam bila spremna da odgajam decu kao moja sestra Franka. A možda su me potpuno iscedile te žestoke ljubavi’, rekla mi je tada.”* * *Kome je do sprdnje znam da ga svi ovi podaci i ova lepa Brankina priča neće zaustaviti. Ja, lično, više nikad neću UEFA Ligu konferencija nazivati “Kup Lilijane Ronketi”!