Piše Ivan Mrđen: Krugovi, sasvim obični

“Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost”, tako je njegov otac Rade hemingvejski, u samo šest reči, opisao šta se dogodilo 21. januara 1993. godine, kad je grupa pripadnika VRS dok je legitimisala osobe na trebinjskoj pijaci počela da maltretira i tuče Bonjaka Alena Glavovića. Njemu je Srđan priskočio u pomoć, da bi ga četvorica sunarodnika naočigled prolaznika i policajaca krvnički pretukli kundacima pušaka. Od zadobijenih batina pao je u komu i preminuo šest dana kasnije.
Srđan Aleksić imao je 26 godina kad je ubijen. Bio je juniorski rekorder u plivanju, amaterski se bavio glumom, vaspitavan je tako da “u svakom čovjeku vidi samo čovjeka, da ga razlikuje samo po poštenju, po dobroti i po znanju”…

Jedan od napadača na Srđana poginuo je tokom rata, dok su ostali osuđeni na 28 meseci zatvora. Alen Glavović danas živi u Švedskoj, oženjen je i ima dvoje dece. Svake godine posećuje Trebinje, grob Srđana i njegovog oca….

* * *

U filmu “Krugovi” u glavnim ulogama su Aleksandar Berček, Leon Lučev i Nebojša Glogovac. Tri paralelne priče odvijaju se u Beogradu, Nemačkoj i Trebinju dvadeset godina kasnije, prateći likove koji su kao svedoci događaja iz prošlosti, motivisani da donose odluke koje će im promeniti živote.
Nebojša, svedok stradanja njegovog najboljeg prijatelja, prevazilazi grižu savesti suočavajući se sa ubicom svoga prijatelja, Haris, koji život duguje junaku koji se žrtvovao za njega, dug vraća rizikujući sve i pomažući ugroženoj ženi, dok sin jednog od ubica u susretu sa ocem stradalog heroja otvara put za prevazilaženje tragične prošlosti...
Film govori o posledicama jednog herojskog čina, te postavlja pitanje da li je herojsko delo uzaludna žrtva, ili, kao kamen bačen na površinu vode, proizvodi krugove koji se šire kroz vreme i prostor, podstičući nas da činimo nova dobra dela.

* * *

Ovih dana me je jedna prijateljica, komentarišući trodelnu priču o “večitoj mladosti” Mirinog i mog venčanog kuma Branka Arbutine (1950-2009), podsetila na nekoliko “krugova” koji na različite načine povezuju njegov, njen i naše živote. I inače mi se to događa, kad god se latim neke starije priče, ali ona je to napisala velikim slovima, upravo da bi me podsetila na snažnu poruku i Golubovićevog filma i još više herojskog čina Srđana Aleksića…

U poređenju sa tim, svakako da će delovati prozaično sva naša prepoznavanja i podsećanja na “bolju prošlost”. Pa ipak, ima nečega u tome kad se kolega Luka Mijatović priseti izložbi za koje su slike opremljene u Brankovoj umetničkoj radionici, a posebno jedne koja je poklonjena ćerki našeg prijatelja Zorana Nikolića Zozona za njeno punoletstvo. Sa motivima Herceg Novog…

To su i priče koje očekujemo u restoranu “Herceg Novi” kad se Zozon ovih dana vrati sa Azurne obale, zadnja pošta San Rafael, gde je, već tradicionalno, u gostima kod našeg druga Milana Mite Živića. A on je nedavno, u povratku sa turneje po Portugaliji, ugostio kompletan prvi ansambl KUD “Branko Cvetković”, u kome je svojevremeno igrao i stekao prijatelje za sva vremena… Među kojima je i sadašnji predsednik Jovan Šijački…

O Mitinoj gostoljubivosti mi u subotu pričala gospođa Dragana Dragojlović Nedeljković na Ceraku. Ona je sa svojom koleginicom Gordanom Zdravković juče otvorila vrata edukativne čuvaonice “Ujedinjene veverice” za osnovce od prvog do četvrtog razreda. Adresa je Kadinjačka 7, nedaleko od škole “Ujedinjene nacije”, a o tome šta mogu da očekuju mališani i njihovi roditelji već sam pisao 24. jula u tekstu “Šansa za Skverls Junajted”…

A baš u tu školu na Ceraku, stopama tate Vukašina i tetke Milice, juče je krenuo mladi gospodin Ilija Vučković, nastarije unuče naših prijatelja Vere i Miodraga zvanog Milan. Njegovih tri kile i trista grama težine i pedes’tri santimetra dužine pozdravio sam u julu 2017. godine, kao rođenje prvog Novobeograđanina u ovim mojim “primećivanjima”…

Ko zna, možda i Ilija jednog dana počne da dolazi kod Gage i Goce, koja je inače mlađa ćerka mog brata Zorana zvanog Mića…

* * *

I tako u beskrajon… Stojim ja na ovom širokom carskom drumu koji se zove život i gledam kako se šire, sutiču i pretapaju krugovi meni dragih ljudi… I vraćaju kao priče koje, ma kako izgledale obične i svakodnevne, ipak vredi sačuvati…