“Da li ste primetili da vas sve manje prijatelja pita kako ste i da većina svaki razgovor počinje nabrajajući odmah, s neba pa u rebra, svoje muke” – napisala je prošle srede profesorka Neda Todorović ispod mog teksta o Unicefovoj kampanji za očuvanje i poboljšanje mentalnog zdravlja mladih, pod nazivom “Kako si? Ali stvarno”.

Nedavno sam upitao jednu koleginicu “kako si”, a ona mi odgovorila “čemu to kolokvijalno pitanje”, pa sam morao da dodam “ali stvarno”, kao dokaz da me zaista zanima njen odgovor. Kažu da je Momo Kapor na isto pitanje umeo da odgovori sa “sedi, da ti pričam”, tek da proveri da li je postavljeno iskreno ili tek reda radi…

Ove druge je profesor Ratko Božović svojevremeno opisao kao komšije koji vas sretnu u hodniku i kažu “laku noć, kako ste”. Već sam redosled ove četiri reči govori da ne očekuju nikakav odgovor, možda i zbog straha da ćete početi da im nabrajate svoje muke…

Moj prijatelj Nebojša Đukić, autor LGND programa za mršavljenje i zdrav život, u jednoj od lekcija savetuje kako da popravimo svoje odnose sa drugim ljudima, jer je to naučno dokazano kao najbitnije za naše zdravlje. Recite im “dobar dan” i sačekajte njihov odgovor, upitajte “kako ste” i poslušajte ih ako počnu da pričaju, bez upadanja u reč tipa “evo moj slučaj”…

Ako uopšte počnu, jer prema Nebojšinom iskustvu, osam od deset namernika će na pitanje “kako ste” odgovoriti sa “nikako” ili “kako mora”. Probao i ja, pet, šest dana se javljao svima po komšiluku, ali nikako da mrdnemo dalje od tog “nikako”. Čak i u savremenom žargonu veoma popularan odgovor “super” uglavnom označava želju da se svaki razgovor prekine već na startu.

To je “Lale” Bojičić sažeo u sjajan aforizam: Pitali političara kako se živi, a on će kratko: “Kako se uzme!”