Piše Ivan Mrđen: Kako premostiti jaz?

Tako povremeno pročitam i prevedem poneku zanimljivu priču, kakva je bila o izvesnoj Marini Smit, 87-godišnjoj ženi iz Velike Britanije, koja je pronašla način da govori na sopstvenoj sahrani. Njen sin Stiven, osnivač kompanije „StoryFile“ koja se bavi veštačkom intelegincijom, organizovao je snimanje svoje majke majke pomoću 20 kamera, kako odgovara na 250 pitanja.

Iako neki smatraju da je to uznemirujuće, „StoryFile“ je samo jedna od nekoliko kompanija za veštačku inteligenciju koje žele da premoste jaz između života i smrti. Uz pomoć naprednog softvera, Marinino virtuelno „Ja“ se pojavilo na njenoj sahrani. Ona je govorila o tome da je zahvalna za sve divne ljude koje je upoznala i koliko je ponosna na svoju porodicu. I dodala: „Moj posao ovde je završen.“

U engleskom za to postoji izraz „bridge the gap“, u prevodu premostiti jaz. Koristi se uglavnom kad se želi uspostavljanje bliže veze između dve odvojene stvari, u ovom slučaju života i smrti.

Slučaj je hteo da sam se ovom pričom bavio dan pre odlaska na operaciju kuka u Novi Sad, pa mi bilo baš bez veze da u takvom trenutku iza sebe ostavljam bilo kakav trag o sopstvenim strepnjama. Bez obzira što ovaj hirurški zahvat spada u rutinske, oporavak je sve brži a rizik sve manji...

„Bolje je da sačekam još malo, pa da odgovorim na onih 250 pitanja“, zaključio sam. Na taj način bih, poput gospođe Marine, mogao da ostvarim nešto što je nekoliko godina pre pojave veštačke inteligencije predvideo moj prijatelj Zoran Nikolić „Zozon“.

Prvi put sam govorio kraj nečijeg groba pre skoro četiri decenije, 13. novembra 1986. kad smo na Novom groblju ispratili našeg drugara Slobodana Bradića, koji je stradao četiri dana ranije u saobraćajnoj nesreći u tadašnjoj Ulici maršala Tita.

Prošlo je dosta godina do ovih dvehiljaditih, kad me je zaista zaređalo, pa sam se tako oprostio od dragog kolege Bobana „Čiče“ Marjanovića, mog najboljeg druga „Dadice“ Jovanovića, neprežaljenog kuma Branka Arbutine „Albanca“, dobrog duha restorana „Zlatni opanak“ Vlade Senićanina, kolege iz „Borbe“ Željka Vukovića, kolega iz „Blica“ Raška Kovačevića i Miloša Šterića, drugara Borka Džunova...

Napisao sam još dva oproštajna govora, mom školskom drugu Miloradu Stojanoviću „Grofu“ i mom prijatelju Vasi Radoviću, ali nisam imao snage i da ih pročitam. Govorio sam i na komemoracijama dragim kolegama i prijateljima Zoranu Mandžuki, Srđanu Raduloviću i Slaviši Lekiću.

Dok sam 3. novembra 2016. na Topčiderskom groblju govorio kraj otvorenog groba mog prijatelja Ratomira Lazića, setio sam se kako smo pokojni „Brada“ i ja pravili priloge o sportu za „Super Itd“, a Raša nam, kao direktor „Ježa“, potpisivao i isplaćivao honorare. Tada sam rekao: „Krug se zatvorio, dragi prijatelji, vreme je za nekog novog govornika!“

Sa svakim od tih ljudi sahranjen i deo mog života, pa je red da nešto sačuvam i za sebe. Mada je „Zozon“ tom prilikom imao nešto drukčiji komentar: “Mrđen se toliko izveštio, da će sam sebi da drži posmrtni govor!“

Sad kad sam se vratio i kad se polako oporavljam, ovaj tekst napisan prvog dana februara 2024. mogu da iskoristim samo za jedno pitanje koje bih, posle prekjučerašnjeg cirkusa u zgradi iza Rosandićevih konja, uputio na tačno 250 adresa.

Dokle ćete dame i gospodo, drugarice i drugovi, poslanice i poslanici, da produbljujete jaz između građana Srbije, između prošlosti i budućnosti, između prava i nasilja, između istine i laži, u krajnjoj liniji između života i smrti?!

Znam da će svako od vas reći da ste vi lično i vaši istomišljenici za budućnost, pravo, istinu, život, a da su oni drugi aveti prošlosti, siledžije, lažovi, grobari zemlje Srbije... Na taj način ste obesmislili i bavljenje politikom, i izbore, i parlament, i sve najznačajnije državne funkcije.

Kad smo već kod sahrana, oproštajnih govora i testamenata, mogu samo da vam svima đuture pošaljem čuvenu (o)poruku Pantelije iz „Maratonaca“: „Ko je vas poznavao, ni pakao mu neće teško pasti!“