Piše Ivan Mrđen: Kad kafana ide u “penziju”

Još samo danas i sutra Beograđani i njihovi gosti, namernici i slučajni prolaznici, mogu da u gornjem delu Skadarske ulice koji nije “Skadarlija” posete jedan od poslednjih ugostiteljskih objekata “s ono malo duše”. Više od bifea manje od restorana, na tragu najbolje tradicije starih beogradskih kafana, “Herceg Novi” je već decenijama jedno od omiljenih stecišta i poslenika iz tri velike medijske kuće, dovoljno pametnih da se malo odmaknu od čuvenog “bermudskog trougla” (“Lipa”, “Šumatovac”, “Grmeč”).

O tome svedoče stotinak uramljenih slika stalnih gostiju koje je godinama pravio kolega Dragan Stojanović Toša iz “Ilustrovane politike”, a na zidove kačili i povremeno psovali kad je trebalo brisati prašinu sa tolikih ramova upravnik Zoran Marković i njegove verne saradnice Aleksandra Urta i Zorica Kovačev, za koje bi bila uvreda napisati da su bilo šta iz klasičnog popisa zanimanja u ugostiteljstvu. Konobarice, šankerice, roštilj majstorice, nadasve drugarice i prijateljice, pa onda kad se gosti raziđu i spremačice, da bi već idućeg jutra “Herceg Novi” dočekao prvu turu svojih poklonika…

Marković je tu u poslednje 32 godine svakodnevno ugrađivao bogato iskustvo iz objekata nekad čuvenog preduzeća “Tri grozda” (najpoznatiji “Grgeč”, “Trandafilović”, “Dva jelena”, “Grčka kraljica”, “Mlava”, “Sport”…), što sa Saškinih dva’esčetiri a Zorkinih sedamnaest čini više od sedam decenija službe na polzu Beogradu i Beograđanima.

Lokal će uskoro dobiti nove zakupce, enterijer i sadržaj, njih troje će nastaviti da rade na nekim drugim mestima, a Tošine slike, za koje bi bilo uvreda reći da su karikature završiće u nekoj kartonskoj kutiji, jer njihovo postavljanje jednostavno nema smisla bilo gde osim u nekom budućem muzeju beogradskog ugostiteljstva. Zbog toga su ovih dana, bez želje da se čitava priča dramatizuje, svi govorili kako “Herceg Novi” ne prestaje sa radom, već – odlazi u penziju.

* * *

Ne bih da dodatno iritiram moje prijatelje sa Palilule koji baš ne vole što su u ovim zapisima povremeno bavim događanjima u i oko beogradskih kafana, ali već samo pominjanje nekih od najznačajnijih toponima UP “Tri grozda” vraća nas na neslavan kraj klasične beogradske priče o postepenom nestajanju njegove duše.

To je ono što je svojevremeno zapisao bard naše estrade Miodrag Mile Bogdanović (1923-2012): “Kafana nije sastajalište podnapitih ljudi raskalašnog ponašanja. Tu se ne okupljaju samo badavadžije i boemi. Goste kafane čini čitav niz ljudi najraznovrsnijeg raspoloženja i ponašanja. Tu su ljudi različitog obrazovanja, profesija, preokupacija i interesovanja, različitih veroispovesti i političkih ubeđenja, različitih pogleda na svet i život… Kafana je mesto gde se oni mentalno i fizički opuštaju i psihički relaksiraju. Kafana im u svakom raspoloženju prija i oni tu nalaze utehu za svoje nevolje, svoj duševni mir i zadovoljstvo.”

Ovaj lepi pasus sam prepisao juče iz predgovora antologijske knjige dr Vidoja Golubovića “Mehane i kafane starog Beograda” (“Službeni list”, Beograd, 2007), a svim srcem i dušom osetio u subotu u društvu mojih prijatelja koji su se okupili da “Herceg Novi” isprate u penziju!

* * *

Izvinjavam se što ću i ovom prilikom najaviti epizodu emisije „Da sam ja neko“, koja će na N1 biti prikazana prvih radnih dana posle praznika, uveren da će biti objavljen deo razgovora koji smo koleginica Rada Đurić i ja vodili upravo na temu promena ugostiteljskih razglednica i bedekera Beograda.

Tom prilikom sam rekao da je sasvim prirodno da nestaju stare beogradske kafane, pošto smo svedoci da sve manje ima starih Beograđana, u najboljem smislu te odrednice. Ali, to je već tema za neku drugu, nadam se manje tužnu priliku…