0
Moj prijatelj Radivoje Bojičić mi je jednom prilikom rekao da nema ništa protiv kad komentar završim nekim njegovim aforizmom, ali da bi voleo da ponekad nešto od svojih “romana iz kojih su izbačeni nepotrebni delovi” (što je najbolja definicija ove vrste književnosti) pročita već na početku.
Pa, evo da probamo, jer mi je, dok sam pratio aktuelna dešavanja ispred N1 televizije, stalno padao na pamet njegov nešto stariji aforizam: “Polusvet je od Srbije napravio zemlju trećeg sveta”.
“Kad će smak polusveta?!” Tako glasi jedan grafit na obodu Profesorske kolonije u Beogradu, koga sam se ovih dana prisetio osluškujući komentare na najnoviju epizodu serije “Upoznaj Srbiju da bi više voleo Vučića”, zadnja pošta Beograd.
Umesto ozbiljnijih razmišljanja o dubini bede i sunovratu lične volje tih naših sugrađana koje vozikaju autobusima, pa im još navlače iste kape i prsluke da se ne bi raštrkali po okolnim bircuzima (u Beogradu i šoping molovima) ili ih u tome sprečavaju “ka-pe doma zaslužni pitomci” (kao nedavno u Pančevu), kojekakvi analitičari i tviter revolucionari obično ih časte upravo tom odrednicom “polusvet”. Pa na tu i takvu etiketu zalepe i cenu od “dve crvene i sendvič”.
PROČITAJTE JOŠ
Iz tog ugla gledano, pristalice takozvane “Privremene skupštine naroda dostojnog Srbije”, koji su posle višemesečnog taborovanja ispred Rosandićevih konja, preksinoć “vaskrsli” u dvorištu N1 televizije, su samo na prvi pogled nešto drukčiji. Zbog toga sam ih svojevremeno, u autorskom tekstu za nedeljnik “Vreme”, nazvao “međusvet”. Bilo je to u vreme njihovog bombastično najavljenog okupljanja ispred Doma Narodne skupštine, od “kucnuo je čas” i “pitanje našeg opstanka” preko “oslobađamo otadžbinu i vraćamo je u ruke naroda” do “Srbija bez političara, korupcije, bede”, “nova istorija”, “dostojanstvo i sloboda”…
Uz takve “pozivnice”, realno gledano, i nije potrebno nikakvo podmićivanje. Dolazilo se svojevoljno, da bi se činjenica da je u pojedinim trenucima bilo manje prispelih građana nego momaka u žutim prslucima firme “Intermost”, angažovane za obezbeđenje pomenutog skupa, objašnjavala isključivo “medijskim mrakom” u kome se njihove aktivnosti nalaze već godinama.
Oni sopstvenu “moralnu vertikalu” zasnivaju na zahtevu da se “bez odlaganja započne hapšenje i procesuiranje svih političara od 2000. godine do danas”. Istina, to je prilično prošireno u odnosu na prvobitnu inicijativu da se podignu optužnice protiv ukupno pet stotina (i brojkom: 500) političara koji su bili na javnoj scenu od 2012. do 2019. godine.
Zbog toga su se pristalice Pokreta “Dostojni Srbije” tačno 456 dana okupljali ispred bivše zgrade Vojno-tehničkog instituta u Katanićevoj 15, u kojoj stoluju krivična odeljenja nekoliko sudova i, što je naročito važno, Prvo osnovno javno tužilaštvo. Kome su, kako su sami isticali “davali podršku da započne procese”. Nisu uspeli!
“Igrica” je podignuta na viši nivo u u junu 2020. godine, kad je uoči parlamentarnih izbora koje je dobar deo opozicije bojkotovao formirana već pomenuta Privremena skupština naroda dostojnog Srbije, pa je nekako u to vreme i “wanted” lista proširena sve do početka ovog veka. To nije donelo ništa veću prohodnost ka medijima, ali je makar omogućilo da se povremeno održavaju javni skupovi, poput ovog uoči lanjskih prvoaprilskih izbora, koji je najavljen kao kruna svih njihovih aktivnosti.
Iako je u nadahnutim rodoljubivim govorima svih učesnika pominjano mnogo toga na račun aktuelne vlasti u Srbiji, od Briselskog sporazuma kao “vrhunca bezumlja i izdaje” do referendumske prevare, od dozvole za prelet aviona koji nas uporno zasipaju “časobnim prahom” do nevažećih i neustavnih izbora u junu 2020. godine, od otpora obaveznoj vakcinaciji protiv korona virusa do zahteva za raspuštanje kompromitovanog Kriznog štaba, ipak nije bilo teško uočiti upadljivo izbegavanje da se direktno pomene aktuelni stanar zgrade preko puta ulice, tamo na Andrićevom vencu.
Čija dozvola, njegova i muzika, pa je u tom smislu i oštrica svih uopštenih napada na politiku i političare imala i svoju tupu stranu. Zbog toga ni veći deo govora glavnog govornika nije bio ništa drugo do obično tupljenje o svemu i svačemu, uz preteće poglede rmpalija iz obezbeđenja ako bi se sa trotoara začulo i poneko pitanje ili neslaganje.
A taj glavni govornik i glavni ideolog je Dušan Dunđer, koji se preksinoć pojavio među “dostojnima” i izveo kraći repertoar svojih višesatnih trabunjanja, dok su još imali pomenuti šator ispred Rosandićevih konja. On se sada predstavlja kao “diplomatski i bezbednosni analitičar”, snima video zapise sa delovima svojih govora koje postavlja na Jutjub, povremeno se pojavljuje u srećnom rijalitiju zvanom “Aktuelnosti”, što sve treba da zabašuri i činjenicu da je svojevremeno odgovarao zbog ubistva i odležao nekoliko godina manje nego što je trebalo.
S druge strane, na zvaničnim prezentacijama PSNDS “naš Dušan Dunđer” je predstavljen kao “doktor nauka, međunarodni ekspert za terorizam i bezbednost”, kao čovek koji je nekoliko puta predložio Zakon o bezbednosti, ali to “nije prošlo jer zapadnim krugovima ne odgovara stvaranje službe koja bi štitila interese Srbije”. U Rusiji je navodno “jedini stranac potpredsednik Asocijacije privatnih preduzeća za bezbednost” i “jedini stranac koji je član ruskog Ministarskog saveta centra Službe bezbednosti”.
Tokom svih tih “zasedanja” samo dve stvari bile su nesporne. Opšte odobravanje kad se govornici obruše na vlast posle Petog oktobra 2000. i razdragano ‘vatanje u kolo na muzičkim pauzama. Majice sa porukom “sloboda za Zvezdana” i neizbežni Sima Spasić opravdavali su prvo, a poput nekadašnjeg četvrtka kao slobodnog dana za kućne pomoćnice ovo drugo je podsećalo na slična okupljanja na Kalemegdanu i oko onog čuda na dnu Nemanjine.
Da budem iskren, nije tu bilo puno neuglednih i loše obučenih, zapuštenih i zarozanih ljudi. Nekako sam ih prepoznavao kao one koji se svađaju po slavama, kao one koji kad im se požalite na neku bolest odmah kažu “nije to ništa” i počnu neku svoju priču, kao one koji su postepeno redukovali svoju svakodnevicu na televiziju, kao one koji uredno glasaju da neka kurvica ne ispadne iz rijalitija…
Bez politike, bez ideologije, protiv svega a najviše protiv sebe, taj neki “finiji polusvet” doživljava sopstvene skupove kao zamenu za život koji nemaju ili im je ukraden, dok sa strane stoje intelektualci opšte prakse i značajno klimaju bradama, ponavljajući mantru “svi su isti”…
Beograd je od svega toga više od godinu ipo dana okretao glavu. Beograd bi zapušio nos, Beograd se pravio da ih niti čuje niti vidi, pa čak ih, za divno čudo, nije puno ni psovao u autobusima koji su se svako veče klackali okolnim ulicama, jer uglavnom niko i nije zna kakvo je zapravo to “opet neko sranje pred Skupštinom”.
Tek poneka objava na društvenim mrežama, poput “ne znam za vas, ali stvarno me je sramota gde živim” tviterašice Stefani Aleks.
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?