2
“A u ulici Jovana Ilića rastu druga deca, neki novi klinci, neki novi klinci…” Znam, Balaševićevi stihovi se odnose na ulicu Jovana Cvijića u Novom Sadu, tamo između Kisačke i Temerinske, znam i zašto je beogradska ulica koja nosi ime srpskog književnika, člana Velikog suda, ministra pravde i državnog savetnika Jovana Ilića (1824-1901) nazvana Jove Ilića…
Samo ne znam da li su “neki novi klinci”, devojke i naročito momci koji sad tamo na broju 165 stiču znanja iz politikologije, novinarstva i komunikalogije, međunarodnih odnosa, socijalne politike… dostojni tradicije ove visokoškolske ustanove koja će ove godine obeležiti pet i po decenija postojanja. Od kojih sam ja, što baš nije na diku i ponos, punih 17 godina bio prisutan, prvo kao redovan a onda dugo, dugo kao student iz radnog odnosa…
Ne bi me iznenadilo da neka istraga, ako je uopšte bude, pokaže da su plakati koji su ovih dana osvanuli po banderama ispred Fakulteta političkih nauka u Beogradu, sa fotografijama profesora tog fakulteta i natpisima „Izdajnik“ i grbom „OVK“, nastavak iste one logike i pameti koja se “proslavila” u maju 2017. godine. Tada je već na samom početku prekinuta prezentacija projekta “Ženski sud – feministički pristup pravdi”.
Pročitajte još:
“Žene u crnom” kao organizatorke i Srebrenica kao tema bili su suviše za poimanja stvarnosti četrdesetak studenata, pripadnika Srpskog političkog foruma, pa su svoje stavove iskazali uz skandiranja Ratku Mladiću i pesmu “Oj Kosovo, Kosovo, zemljo slavnih vitezova, Lazara i Miloša… sve delije od Srbije… da žive za Kosovo”… Snimak tog incidenta je ovih dana povodom sramnih plakata objavila tviterašica Natalija Grbić, bez obzira što je logično pretpostaviti da su šest godina kasnije studenti FPN “neki novi klinci”.
Tako je ponovo postalo aktuelno nešto što je još tada primetila moja prijateljica Staša Zajović: “To je u skladu sa onim što se dešava u političkoj stvarnosti Srbije, to je rastuća fašizacija, revizionizam, promovisanje nekažnjivosti i demonizovanje svih nas koje se zalažemo za solidarnost sa žrtvama zločina – najpre onih počinjenih u naše ime i svih drugih.”
Iako su “Žene u crnom”, zahvaljujući solidarnosti ostalog dela publike, kao i mnogih profesora Fakulteta političkih nauka, nastavile razgovor, koji je protekao je u vrlo sadržajnom tonu, mnogo dublji trag ostao je iza ovog igrokaza sa pevanjem, za sada bez pucanja.
Srpski politički forum je osnovan na Sretenje sada već davne 2007. godine, od strane grupe tadašnjih studenata međunarodnog smera, kao izraz njihove “želje za proučavanjem srpske političke istorije, misli i kulture na objektivan i kritički način”, kao “utočište za ljude koji streme idealima i znanju, za ljude koji žele da očuvaju svoju nacionalnu svest i nasleđe, za one koji žele da se odupru konformizmu i materijalizmu”…
Sve to, samo po sebi, nije sporno, ali ako je neoprostivi greh profesorke Jelene Lončar i njenih kolega Stefana Surlića i Marka Vekovića što su pokušali da na FPN organizuju razgovor sa kolegama iz Prištine – onda je na mestu i pitanje kakvim se to idealima i znanju priklanja najnovija generacija budućih politikologa, diplomata, novinara, socijalnih radnika…
„Svedočimo intenzivnom targetiranju ljudi koji se ne uklapaju u projektovanu politiku naprednjačkog režima. Na banderama i asfaltima pojavljuju se slike i natpisi protiv ekstremnih desničara, ali su na meti i proevropski i demokratski politički akteri i javne ličnosti koje smatraju da se rešenje kosovskog pitanja mora zasnivati na politikama mira i solidarnosti“, izjavila je profesorka Biljana Stojković, kopredsednica stranke Zajedno.
Istim povodom je i Borko Stefanović, potpredsednik Stranke slobode i pravde, upozorio da je “od teških reči i verbalne agresije koja dominira našim javnim prostorom, a koju redovno koriste državni funkcioneri, ali i pojedini poslanici, samo mali korak do fizičke agresije čije tragične posledice smo svi već videli”.
Ima, međutim, i nešto što mnogo bolje objašnjava zbrku u mislima, osećanjima i postupcima mnogih pripadnika sadašnjih mlađih generacija. To sam prepoznao u reporterskom zapisu Zorice Miladinović sa nedavnog rođendanskog koncerta “Beogradskog sindikata” u prepunoj niškoj dvorani “Čair”.
Uz aktuelne parole “Kosovo je srce Srbije” i “Nema povlačenja, nema predaje”, uzdizanje Republike Srpske kao “bastiona srpstva” i pominjanja Crne Gore kao “duše Srbije”, čak je i pesmu “Dogodine u Prizrenu” bilo moguće najaviti u kontekstu “ovog nemačko-franuskog sranja koje nam podmeću”, odnosno “pozdravljaćemo vas sa ‘dogodine u Prizrenu’, ako treba i hiljadu Vidovdana”…
A kad se završio “čas istorije”, uz želje i pozdrave komandantu Kopnene vojske Srbije generalu Milosavu Simoviću, koga su “sindikalci” posetili u toku prepodneva, drugovima palim borcima, Gvozdenom puku i Srpskoj pravosavnoj crkvi, onda su na red došle pesme koje na sasvim drukčiji način govore o zemaljskoj Srbiji: „Sistem te laže“, „Govedina“, „Divljina“, „Poroci Beograda“, „Oni su“, “Balada disidenta”…
Sve uz puno učešće publike koja je, kako je napisala moja draga koleginica, “imala i horsku probu, i džim teretanu, i iluziju političkog mitinga”. Pri čemu su samo ovo poslednje mnogi ovekovečili po društvenim mrežama, kroz poznato skandiranje na račun predsednika svega ovoga i to nazvali “odgovorom na matine u Vranju” (tog jutra je, ko je zaboravio, počela njegova turneja, sada kao lidera Narodnog pokreta za državu).
Što bi rekli Ognjen i drugari, iz svojih boljih dana: “ Svako jutro isti kurac, kada otvorim novine, doručak mi presedne, k’o da hrsam pomije… Od tolike baronije, trange-frange ekonomije, sve te silne promene, svode se na obmane…”