3
Praktično od uvođenja višestranačja u Srbiji, dakle skoro tri i po decenije, jedan od osnovnih utisaka je da se ovde politikom i javnim poslovima bave uglavnom “ljudi dignuti na nivo svojih nesposobnosti”, kako je to svojevremeno napisao Miloš Crnjanski u “Embahadama”.
To, izgleda, nije samo “domaći specijalitet”, pa je tako Tomas Čamor-Premuzik, profesor poslovne psihologije na Kolumbiji i UCL, pre tri godine objavio knjigu u kojoj je raspravljao o tome zašto je sve više nesposobnih i nestručnih na vodećim pozicijama (“Why do so many incompetent men become leaders?”). Ko ih angažuje, po kojim kriterijumima, po čemu se takvi izdvajaju, kako se dalje prenošenje te matrice nesposobnosti odražava na pojedine sisteme… samo su neka od pitanja iz ove studije.
Na nekoliko njih, ma kako zvučala univerzalno, kad se odgovori potraže u zemlji Srbiji neminovno se dolazi do objašnjenja zašto su u ovome što se ovde zove “politika” nekompetentnost i nesposobnost glavna odlika i gotovo preporuka za napredovanje. Prvo u političkim strankama, odakle se to kasnije preliva u osvojene resore, od ministarstava do javnih preduzeća…
Psiholog Čamor-Premuzik iznosi tri osnovna razloga inflacije nestručnosti u svetu lidera. Prvi je nesposobnost onih koji procenjuju, drugi je “padanje” na harizmatične osobe, dok treći leži u povlađivanju narcizmu onih koji su se nametnuli kao “neko ko drži do sebe”. Kad se sve to pomeša, uglavnom ostaje nejasno da li je nečiji siguran nastup u javnosti odraz samopouzdanja ili stručnosti, lične harizme ili stručnosti, odnosno nečije samopromocije bez odgovarajućih kvaliteta.
U našoj kulturi se procenjuje da nečije samopouzdanje znači i talenat za vodeću poziciju, a to je objektivno daleko od istine. Jer, kad neko ima samopouzdanje, na druge ostavlja samo utisak da bi mogao da bude dobar lider, što uopšte ne znači da je zaista dobar, odnosno stručan. Isto tako, osoba koja je harizmatična je zapravo zabavna, prijatna, šarmantna, ima dar za komunikaciju, ali taj dar ne znači i dar za lidersku poziciju, a tek ne znači stručnost za vođenje nekog tima.
Pre bi se reklo da je dobar lider skromniji u nastupu, što bi značilo da je rešenje ovog već hroničnog problema tražiti kvalitete u potencijalnim liderima, a ne oslanjati se na bazična ljudska osećanja.
Što je posebno pogubno u politici, gde imamo kolone onih čija je “zvezda zasijala” u nekom trenutku i učinila ih zanimljivim onima koji ne pristaju na floskulu “svi su isti”. Ta neprestana potraga za “novim liderima” često dovodi i do situacije u kojoj “idiot sa dobrim planom može da pobedi genija bez plana”, kako je to govorio američki investitor, biznismen i filantrop Voren Bafet.
U svetu biznisa postoji nekoliko ikona koje su svojom vizijom i odlučnošću promenile tok istorije. Jedna od tih legendarnih figura je i Li Ajakoka (Lee Iacocca), američki biznismen koji je svojim vođstvom i upravljanjem Krajsler automobilima u osamdesetim godinama prošlog veka spasio tu kompaniju od sigurnog bankrota.
Nezadovoljan načinom na koji je tadašnji predsednik SAD Džordž Buš Mlađi vodio zemlju, Ajakoka je 2007. godine objavio knjigu „Gde su nestali svi lideri?“ u kojoj je oštro kritikovao američki politički i korporativni vrh. U toj knjizi on je istakao čuvenih „devet tačaka za proveru budućih lidera”: znatiželju, kreativnost, komunikaciju, karakter, hrabrost, uverenje, harizmu, kompetentnost i zdrav razum.
Bojim se da, kad je reč o liderima u Srbiji, gotovo da nema nikog ko bi prošao ovakvu “proveru”, između ostalog i zbog toga što bi to provodili još nesposobniji od njih. Pokušajte da zamislite političku stranku, firmu, pa čak i nevladinu organizaciju u kojoj bi aktuelni lider postupio po jednom od temeljnih Ajakokinih principa: „Zapošljavam ljude koji su pametniji od mene i onda im se sklanjam sa puta“.
Alu su zato dva njegova citata gotovo preslikani na naše prilike: “Mi se stalno suočavamo sa velikim mogućnostima koje su briljantno prerušene u nerešive probleme“, odnosno „možete da imate sjajne ideje, ali ako ne znate da ih objasnite drugima, one vas neće nigde odvesti“.
Kad se sve sabere, onda postaje jasnije zašto ni jedan od viđenijih predsednika ovdašnjih opozicionih stranaka nije bio, niti će biti kandidat na predsedničkim izborima! Da ne govorimo o tome kako posle dvanaest epizoda protesta “Srbija protiv nasilja” nismo zapamtili baš nikoga ko se pokazao makar kao potencijalni lider?!