Piše Ivan Mrđen: Fatamorgana

Kad mi je u subotu moj prijatelj dr Miroljub Stojković poslao ovu poruku, gotovo aforizam, verovatno nije imao nameru da mi “upropasti vikend”, tako što ću maltene u svemu što sam pročitao, čuo ili video tražiti argumente “za” i “protiv” tvrdnje da nam se u ove vrele dane, u ovoj našoj pustinji, na nekom dalekom horizontu priviđaju stvari koje ne postoje.Tome je dosta kumovala i pričica iz Novog Sada, kako su minulog petka, uoči dolaska predsednika svega ovoga, neidentifikovani radnici u zelenim odelima ubacivali sveže i zelene grane u krošnju suvog drveta kod zgrade Srpskog narodnog pozorišta. Da bi ono izgledalo kao da je zdravo i napredno.Po Vukajliji, popularnom sajtu sa uglavnom duhovitim definicijama raznih pojmova, fatamorgana je “predizborno ubeđivanje građana da se negde tamo u daljini nazire bolji život”. Beograđani posebno vole objašnjenje da je to “optička varka prilikom koje vam se u daljini priviđa autobus na liniji koju čekate, a kad se približi, shvatite da je to samo kamion ‘Čistoće’.”To “drži vodu”, samo utoliko što je predsednik svega ovoga u neprestanoj predizbornoj kampanji, a i na ovaj skup je autobusima dovežen popriličan broj radnika komunalnih preduzeća. Biće ipak da je u pitanju nešto sasvim drugo, u modernoj istoriji poznato kao “Potemkinova sela”.Ta metafora nazvana je po ruskom feldmaršalu Grigoriju Aleksandroviču Potemkinu, koji je kao guverner novoosvojenih krajeva po opustelim stepama južne Rusije pored puta, kojim se carica Katarina Velika kretala sa pratnjom, izgradio lažna sela (kulise), sa lažnim seljacima (manekenima), lažnim pastirima i lažnim stadima (koja su premeštana po potrebi).A onda više nije reč samo o nekoliko grana sa zelenim listovima…