1
Ko je u petak uveče, na otvaranju 17. epizode šest i po decenija duge istorije evropskih fudbalskih prvenstava gledao moćnu selekciju Nemačke, ni Englezi mu večeras neće teško pasti... Ne bih da se upuštam u nezahvalne prognoze, Srbija nije Škotska, mada su se na prethodni šampionat igran diljem Evrope plasirali oni kroz doigravanje koje su uspešno završili u Beogradu (posle penal serije, ako niste zaboravili, u kojoj je promašio naš glavni strelac)...
Kad se tome doda naša već poslovična spremnost da po utakmici „zaradimo“ jedan crveni karton, da ne pominjemo šupljikavu odbranu, ima rezona za strepnju da se minhenski petak ne reprizira večeras u Gelznekirhenu. Zato je mnogo bolje, dok još možemo, na miru se baviti istorijom…
* * *
U Italiji je 1980. prvi put igran završni turnir sa osam ekipa, ali Jugoslavija nije uspela da se kvalifikuje, jer je u grupi sa Španijom, Rumunijom i Kiprom zauzela drugo mesto. Zapadna Nemačka je u finalu savladala Belgiju sa 2:1, a junak ove utakmice bio je Horst Hrubeš, strelac oba pogotka za „pancere“.
Taj turnir igran je od 10. do 22. juna 1980. godine, a meni se čini da je u Jugoslaviji mnogo važnija bila smrt Josipa Broza Tita, samo mesec i koji dan pre toga, tako da je čitavo ovo prvenstvo veoma brzo zaboravljeno.
* * *
Posle izneverenih očekivanja i neuspeha veoma jake selekcije koju je Miljan Miljanić odveo na Svetsko prvenstvo u Španiju 1982. godine, jugoslovenska fudbalska javnost je priželjkivala bolji plasman na predstojećem Evropskom šampionatu, čiji je završni turnir u Francuskoj takođe okupio osam ekipa. Međutim, da bi izabranici Toze Veselinovića uopšte stigli u zemlju gde su ostvarili prvi veliki uspeh trebalo je da se dogodi čudo, nešto po čemu se i dan danas pamti ono čuveno „Ljudi, je li to moguće … ludnica… Radanović“ čuvenog zagrebačkog televizijskog komentatora Mladena Delića.
PROČITAJTE JOŠ
Devedeseti minut poslednje utakmice Četvrte grupe kvalifikacija za odlazak na Evropsko prvenstvo u Francuskoj između Jugoslavije i Bugarske, 3. decembra 1983. godine na splitskom Poljudu, ostaće upamćen po neverovatnim obrtima sudbine, jer su u istom minutu čak tri selekcije bile na pragu plasmana na prvenstvo. U poslednji minut utakmice se ušlo rezultatom 2:2, koji je reprezentaciju Velsa vodio na EP. U poslednjem napadu bugarske reprezentacije čak trojica igrača bili su potpuno sami pred jugoslovenskim golom, ali je Zoran Simović čudesnom odbranom sačuvao svoju mrežu. Da su Bugari postigli gol, oni bi učestvovali na prvenstvu.
Čitav Vels je već počeo da slavi odlazak u Pariz, jer je ostalo samo još nekoliko sekundi do kraja utakmice, kad je jednu zalutalu loptu, koju je Zlatko Vujović poslao u bugarski šesnaesterac centarhalf Ljubomir Radanović glavom poslao u mrežu iza nemoćnog golmana Mihajlova. Od gubitnika Jugoslavija je promovisana u jedinog pobednika – putnika na Evropsko prvenstvo.
Euforija je trajala predugo, a još duže naše naopako uverenje da pravo na čuda pripada samo nama, tako da smo u Francuskoj doživeli pravu blamažu. Porazi od Belgije (0:2), Danske (0:5) i Francuske (2:3, pri čemu je sva tri gola za slatku osvetu “trikolora” postigao budući predsednik UEFA Mišel Platini). Ostalo je istorija: Francuzi su prvi put postali prvaci Evrope, na tom turniru je ukinut susret za treće mesto, a Toza Veselinović je od nacionalnog heroja postao glavni krivac za propast jugslovenskog fudbala.
* * *
Meni je tih dana bilo jasno da su jugoslovenski fudbal opasno nagrizli korupcija, bezvlašće i samovolja moćnih i uticajnih pojedinaca, jer sam bio svedok kako se poslednji pokušaj da se uvede nekakav red u ovu oblast društvenog života polako pretvara u sopstvenu karikaturu. Bila je to čuvena akcija kontrole poslovanja sportskih saveza i klubova od strane inspektora Službe društvenog knjigovodsva, inicirana i vođena u Odboru za fizičku kulturu Savezne konferencije SSRNJ, čiji sam tada bio sekretar. Uveren da ni od ove “društveno-političke organizacije” uskoro neće ostati ništa, tog leta sam se potpuno vratio u novinarstvo i počeo da radim u redakciji revije Duga.
* * *
U Dugi sam napravio popriličnu zbrku u leto 1986. godine kad sam uoči Svetskog fudbalskog šampionata u Meksiku organizovao prvu javnu kladionicu u Beogradu. Napravili smo nagradnu igru, objavili kvote za svetskog šampiona i onda se pojavio neki čovek koji je uplatio pozamašnu svotu na Španiju, za koju smo mi odredili kvotu 1:40. Kad je Španija u osmini finala deklasirala Dansku sa 5:1 neko je izračunao da će isplata dobitniku, ako Emilio Butragenjo i drugovi budu svetski prvaci, biti veća od tromesečnog fonda plata svih nas u ovoj izdavačkoj kući. Špance su u četvrtfinalu izbacili Belgijanci, koji su u Beogradu imali nekoliko stotina ostrašćenih navijača iz firme koja je skoro izbegla bankrot.
Poučen tim iskustvom, pošto sam krajem 1987. godine prešao na rad u redakciju Borbe, nisam hteo da organizujem nikakvu nagradnu igru sličnog karaktera. Međutim, kako se približavalo Evropsko prvenstvo, koje je te 1988. završni turnir imalo u Zapadnoj Nemačkoj, bez obzira što se Jugoslavija nije kvalifikovala (u grupi sa Turskom, Severnom Irskom i Engleskom bili smo drugi, a posebno bolan poraz naneli su nam Englezi ujesen 1987. godine u Beogradu, kad su nas na Svetog Avramija, 11. novembra, što je inače naša porodična slava, razbili i već u 20. minutu poveli sa 4:0), hteo sam da ipak napravim nekakvu „zanimaciju, dok gledamo prenose“.
Igra je bila bezopasna, jer su nagrade konkurisali oni koji tačno odrede finalni par i rezultat te utakmice, pa pošto su se u finalu našli Holanđani i SSSR (2:0) imali smo više nagrada nego dobitnika.
Holanđani su u polufinalu savladali Zapadnu Nemačku sa 2:1 i ta se utakmica pamti kao slatka osveta „lala“ za, po mnogima, potpuno nezaslužen poraz u finalu Svetskog šampionata u Nemačkoj 1974. godine.
Do sledećeg Evropskog prvenstva organizovao sam, kao šef Deska, a potom i kao direktor Borbe još nekoliko nagradnih igara za čitaoce, od kojih je posebno upamćena „Toto Mondo“, vezana za Svetsko fudbalsko prvenstvo u Italiji. Potom smo vodili čitaoce na utakmicu Sporting Hihon – Partizan, na istorijsko finale Kupa šampiona Crvena zvezda – Olimpik Marsej u Bariju, na finalni turnir Kupa evropskih šampiona u košarci u Istanbulu kad je Saša Đorđević „trojkom“ u posled-njoj sekundi doneo titulu „crno belima“…
* * *
Imali smo, iako nam to nije bila namera i iako je Osmi mart bio daleko od termina tog putovanja, i jednu nagradnu igru za – čitateljke.
Na odlučujuću utakmicu za plasman na Evropsko prvenstvo u Švedskoj između reprezentacija Austrije i Jugoslavije, odigranoj 13. novembra 1991. u Beču, putovale su uglavnom supruge i devojke nagrađenih čitalaca, a dobar deo mesta umesto onih koji su izvučeni popunile su i koleginice iz naše redakcije. Bilo je to vreme kad je za putovanje u inostranstvo bila neophodna „potvrda iz vojnog odseka“, papir koji je za mlade ljude bilo bolje i ne tražiti, jer se pričalo da su mnogi pravo iz tih kancelarija krenuli na put, ali u jedinice na slavonskom frontu.
* * *
U te četiri godine između osmog i devetog završnog turnira Evropskog fudbalskog šampionata stalo je istorije, one prave, za čitav vek: rušenje Berlinskog zida, raspad SSSR, ujedinjenje Nemačke, razlaz Češke i Slovačke, građanski rat u SFRJ, otcepljenje Slovenije i Hrvatske, prvi sukobi u Bosni i Hercegovini, odlazak Makedonije, proglašenje Savezne Republike Jugoslavije…
Jugoslovenska fudbalska reprezentacija, predvođena nepopravljivim jugonostalgičarem Ivicom Osimom, kvalifikacije je počela sa timom u kome su bili igrači iz svih republika nekadašnje zajedničke države, a završila ih bez fudbalera iz Hrvatske i Slovenije, ako se ne računa Džoni Novak, koji je u toj poslednjoj utakmici u Beču nastupao kao član beogradskog „Partizana“. U grupi sa Severnom Irskom, Farskim Ostrvima, Danskom i Austrijom, ekipa u kojoj je glavnu reč vodio Dejan Savićević, nadmoćno je osvojila prvo mesto, pobedivši u gostima sve glavne rivale identičnim rezultatom – 2:0.
NASTAVIĆE SE…