0
Sećanje za sećanje, od sinoć se Evropsko fudbalsko prvenstvo doživljava u svojoj najnovijoj epizodi, tako da ću razumeti sve kojima je važnije šta će se u narednih trideset dana događati u Nemačkoj nego ovo moje „nekad bilo, još se pripoveda“. Posebno zbog činjenice da su i „orlovi“ konačno pronašli svoje evropsko gnezdo...
Zbog ovog feljtona ostaću dužan onim čitaocima koji (još) očekuju da napišem nešto suvislo o prvoaprilskim izborima, održanim drugog dana juna ove godine, mada sve više mislim da je u pravu moj prijatelj Milan R. Simić, zadnja pošta Velika Plana, kad kaže: „Ako su ovo pošteni izbori, ja sam kralj Milan.“
Kad smo već kod Obrenovića, pre nego što opet uključim moj fudbalski vremeplov, otkriću vam kako da lakše pronađete odgovor na pitanje ko skida kajmak u zemlji Srbiji. Treba samo da se danas (subota 15. jun) oko 11 časova pojavite kod Miloševog konaka u Topčideru, gde Zavičajno društvo Kraljevčana u Beogradu, po petnaesti put, organizuje tradicionalni „Kajmak bal“.
Uz folklor, gusle, zdravice i non-stop lepinje sa najboljim od najboljih kraljevačkim kajmakom… taman da podignete nivo rodoljubivog raspoloženja pred sutrašnji okršaj već pomenutih „orlova“ sa tamo nekim Englezima, koje smo pobedili u prethodnom nastavku (Firenca, 1968. godina, 1:0)…
* * *
Po sistemu „toplo – hladno“ trebalo bi da preskočim prvenstvo, čiji je završni turnir odigran u Belgiji i okončan trijumfom Zapadne Nemačke (u finalu 3:0 protiv SSSR). Istim rezultatom su u četvrtfinalu 13.maja 1972. godine u Moskvi, posle 0:0 u Beogradu, Rusi i ostali „sovjeti“ deklasirali Jugoslaviju, pa u našoj zemlji nije bilo većeg interesovanja za ovaj turnir, na kome je, pored Belgije, učestvovala još i reprezentacija Mađarske.
PROČITAJTE JOŠ
Te utakmice sam posmatrao u mestu Bad Švalbah u okolini Visabadena, u stanu moje majke Ane, kod koje sam te godine došao u posetu. Ona je, kao prava Mađarica, navijala za svoje zemljake, dok sam ja, osetivši da se rađa nova svetska fudbalska sila svoje simpatije usmerio ka Francu Bekenbaueru, Polu Brajtneru, Ginteru Neceru, Gerdu Mileru, Jupu Hajkensu i ostalim nemačkim asovima.
Majka mi, kao pravi gastarbajter, nikad nije oprostila što sam navijao za „Švabe“, a ja njoj što sam se u ta dva meseca kod nje ugojio više od dvadeset kilograma. Mada je neku utehu predstavljala činjenica da sam u tom periodu zaista zavoleo – pivo!
* * *
Četiri godine kasnije fudbal više nije bio najvažnija stvar u mom životu. Oženio sam se, zaposlio u Večernjim novostima, dobio ćerku Milenu, a u vreme kad je igran peti završni turnir najboljih evropskih reprezentacija služio sam redovni vojni rok u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Tako se dogodilo da jedini put kad je fudbalska Evropa gostovala u Beogradu, ja nisam mogao da gledam te utakmice, jer sam tada bio u Sarajevu.
Radio sam kao novinar u redakciji lista Sedme armijske oblasti Narodni borac, koja je bila smeštena u Domu JNA u centru grada, pa sam uz dozvolu za izlazak „od 00 do 24“ veći deo sarajevskih dana i noći proveo u stanu mog prijatelja Miroslava Dade Hegenbergera.
To prijateljstvo nastalo je krajem šezdesetih tokom tri nezaboravna letovanja u Trpnju na poluostrvu Pelješac, a učvršćeno je tokom sedamdesetih nebrojenim putovanjima na relaciji Beograd – Sarajevo, kumovanjima, svadbama, zajedničkim dočecima Nove godine, posetama vojnicima… Ne zato što smo mi, Beograđani, tako hteli, već zato što su se oni međusobo družili i bili čvrsto povezani, naši sarajevski pajtosi bili su Tomo Nevrt, Zoran Ćapin, Nikola Žigić, Malik Hadžiomerović i već pomenuti Dado.
U to vreme ni nama ni njima nije bilo važno nešto o čemu ću puno razmišljati tokom onih godina kad sam osećao grižu savesti zbog svega što se u prvoj polovini devedesetih događalo Sarajevu i Sarajlijama, jer se mi, jednostavno, nismo ni pitali „šta je ko“, već „kakva je raja“.
Dado Hegenberger, po ocu Čeh, po majci Srbin, oženjen Srpkinjom, danas sa dva sina živi u Kanadi, Zoran Ćapin, koga nikad nisam pitao šta su mu roditelji, oženjen Srpkinjom, preminuo 2019. u Beogradu, poslednju deceniju života proveo u Budvi, a sin mu Aco igrao košarku za reprezentaciju Slovenije, Tomo Nevrt, i po ocu i po majci Hrvat, oženjen Srpkinjom, čitav rat proživeo u Sarajevu, da bi iznenada umro početkom aprila 2008. godine, Nikola Žigić, po ocu Srbin, po majci Hrvat, oženjen Srpkinjom, takođe je devedesete proveo u Sarajevu, gde je i preminuo početkom 2019. godine, te Malik Hadžiomerović, po roditeljima Musliman, oženjen Muslimankom, danas je jedini koga mogu da sretnem u gradu na Miljacki.
* * *
Sa njima sam u stanu „Dadine“ majke Ljubice na Grbavici 17. juna 1976. godine gledao televizijski prenos najblistavijeg poluvemena u istoriji jugoslovenskog fudbala, kad su na beogradskoj „Marakani“ golovima Danila Popivode i Dragana Džajića „plavi“ poveli protiv svetskih šampiona, reprezentacije Zapadne Nemačke, sa 2:0. Reprezentaciju je vodio nezaboravni fudbalski trener Ante Biće Mladinić (1929-2002), koji će dve godine kasnije sa Partizanom osvojiti titulu prvaka Jugoslavije.
Nikad neću utvrditi kako nam je svima promaklo ono što se događalo u nastavku te utakmice, iako je najbliže istini tumačenje Tome Nevrta iz jednog od naših kasnijih susreta: „Bilo nam je lepo dok smo bili pijani, da nismo ni primetili kad je prestalo da bude lepo“. Tomo mi je ovo rekao negde krajem devedesetih u Beogradu, ali ja nisam siguran da li se to odnosilo na tu daleku utakmicu ili na čitav naš zajednički život u zajedničkoj državi.
Ostalo je istorija: taj završni turnir ostaće zapamćen pošto su sve utakmice u regularnom toku završene istim nerešenim rezultatom (2:2), „plave“ je u drugom poluvremenu i u produžecima dotukao izvesni Diter Miler sa tri pogotka, u finalu su trijumfovali fudbaleri Čehoslovačke, jer su bolje pucali penale od Nemaca, a na peharu Anri Doloneja je upisano i treće ime države koja će u istom tom veku prestati da postoji (posle SSSR i Zapadne Nemačke, red je došao i na ČSSR).
* * *
U romanu „Koverat Ane Zonai“ („Prometej“, Novi Sad, 2021) detaljno sam opisao neverovatnu životnu priču bliskog prijatelja moje majke, apotekara iz Majnca Gintera Kovalskog (1933-1981), koji je pratio zapadnonemačku reprezentaciju na svim velikim takmičenjima.
Tako se leta 1976. obreo u Beogradu, gde su mu ukrali novčanik i karte za istočnu tribinu, pa je sa još dve zemljakinje pomenutu utakmicu protiv Jugoslavije gledao sa „severa“, gde ga je neko mlatnuo po glavi, pa je u poluvremenu odvežen u bolnicu „Dr Dragiša Mišović“, odakle je u nedelju u vreme finala pobegao onako u pidžami i ušao na „zapad“ pred kraj finalne utakmice, taman da vidi kao udruženi Česi i Slovaci pobeđuju na penale, pa se još jednom onesvestio…
Tako je nesrećni her Kovalski gledao kad protivnici pobeđuju i bio u nesvesti kad su okretali rezultat u svoju korist, o čemu je tih dana pisao i beogradski dnevni list Sport.
NASTAVIĆE SE…