1
Danas u Parizu počinju XXXIII letnje Olimpijske igre, na kojima će učestvovati ukupno 112 sportista iz Srbije u dvanaest individualnih i tri kolektivna sporta. Najviše timova imamo u košarci (muški, ženski i muški “tri na tri”), odbojka nam je zastupljena u obe konkurencije, a tu je i već tradicionalno učešće vaterpolista…
Jednu muško-žensku ekipu imamo i u džudou (njih šestoro će nastupati i individualno), u plivanju je prijavljena muška štafeta 4 puta 100 metara mešovito (čija će dva člana učestvovati i samostalno), a u muškom i ženskom kajaku imamo po jednu posadu za trku četveraca na po 500 metara. U kajaku imamo dva muška dvojca i jedan u veslanju, dok će tridesetak sportistkinja i sportista pokušati da pojedinačno osvoje medalje u atletici, boksu, streljaštvu, rvanju, biciklizmu, tekvondu, tenisu i stonom tenisu.
Priznajem, nisam baš upućen u sve te sportove i neke od naših predstavnika ću, kao i ogromna većina građana Srbije, prvi put videti kad počnu nadmetanja. S druge strane, samo oni koji ne znaju koliko je truda i napora potrebno da bi se uopšte stiglo na takmičenje koje se smatra krunom svake sportske karijere, mogu da budu razočarani ako se sve završi na starom olimpijskom geslu „važno je učestvovati“…
Siguran sam, međutim, da u tim trenucima baš niko od njih neće misliti na, za prilike u Srbiji, basnoslovnu nagradu od po dve stotine hiljada evra, koliko je u jednom od svojih nastupa za svaku zlatnu medalju obećao predsednik svega ovoga. Nije sve u parama, posebno kad je reč o Olimpijskim igrama…
* * *
S druge strane, iskreno ću navijati da što veći broj predstavnica i predstavnika Srbije osvoji najsjajnije odličje. Ko zna, možda će nekima od njih u tim trenucima nešto značiti priča o dva Dušana, Vanji, Danku i Nemanji. Oni boluju od retke neuromišićne progresivne bolesti, još uvek hodaju, a nova terapija za koju se već duže vreme prikupljaju novčana sredstva trebalo bi da zaustavi ubrzano propadanje njihovih mišića…
Na žalost, na dan uoči otvaranja Olimpijade objavljeno je da je do sada sakupljeno samo jedanaest odsto potrebne sume, koja ukupno iznosi oko million i po američkih dolara. Dakle, bilo bi nedovoljno čak i da se četvoro, petoro srpskih olimpijskih šampiona odrekne obećane nagrade u korist njihovog izlečenja…
To nas vraća na osnovno pitanje, koje ćete veoma često sresti na društvenim mrežama: Dokle ćemo da decu lečimo telefonskim porukama? U takvoj sitguaciji još češće se pojavljuje i komentar: Dok se s druge strane pare bacaju na…
* * *
Dišenova mišićna distrofija je bolest koja napada dečake. Bolest koja oduzima pokret po pokret, korak po korak… Procenjuje se da u Srbiji od nje boluje više od 200 dečaka. U svetu postoji terapija koja može da poboljša život obolelih i uspori progresiju. Za šansu koja nije dostupna u Srbiji, gde su do sada dečaci sa Dišenovom mišićnom distrofijom u nekoj perspektivi imali jedino život sa korišćenjem invalidskih kolica već oko dvanaeste godine, potrebno je milion i po dolara. I to za prvu petoricu: dva Dušana, Vanju, Danka i Nemanju.
A kako to kod nas obično biva kad su ovakve stvari u pitanju, sve su pokrenuli i organizovali roditelji, odnosno njihove porodice. Osnovali su fondaciju „Jedro“, sa ciljem unapređenja zdravstvene zaštite i lečenja obolelih od opake bolesti.
PROČITAJTE JOŠ:
Septembar je blizu, Dišenova mišićna distrofija ne čeka, dug je put, to naši su dečaci…
Milion i po dolara deluje daleko, ali nije nedostižno ako se sada svi pokrenemo, budemo humani i brzi. Entuzijazam, reakcija i empatija jesu naša obeležja, koja po pravilu rade tek kad „zagusti“. Ovo je jedna od takvih situacija… Ovde je zaista važno učestvovati!
* * *
Goran Vasović, frontmen muzičke grupe „Eva Braun“ i otac jednog od obolelih dečaka, iskoristio je svoje višedecenijsko prisustvo u javnom kulturnom prostoru i pokrenuo talas. U medijsku akciju širenja svesti o borbi petorice dečaka uključilo se više od 50 domaćih muzičara, glumaca i drugih javnih ličnosti, koji su kao grupa „55“ otpevali pesmu „Jedra“. Više od stotinu prepoznatljivih lica učestvovalo je u snimanju spota sa ciljem širenja svesti o potrebi prikupljanja novca.
„Sve je urađeno na volenterskoj bazi. Uspeli smo da pokrenemo stvari u veoma kratkom roku. Naša ideja je da ovo bude tek prvih pet dečaka i da posle nastavimo da se borimo protiv ove opake bolesti. Zato se akcija zove ‘pet po pet’, jer bismo u budućnosti uključivali ostalu decu i njihove porodice“, rekao je nedavno u razgovoru za portal e-klinika Goran Vasović.
Ostavimo zbog toga sportiste na miru, neka prvenstveno zbog sebe i svega što su do sada uložili u svoja sportska dostignuća pokušaju da ostvar što bolje rezultate. Neka dobri vetrovi podignu njihova jedra…
S kojim pravom bismo prozivali njih ako nam je bilo teško da ukucamo broj 5 i bar jedan, jedini običan SMS pošaljemo na 3091.
Neko je izračunao da je tih 200 dinara manje od cene šest “bananica” u supermarketima. A onda su se neki začudili zar je moguće da je taj mali slatkiš toliko poskupeo… Tada je nekako postalo jasnije i zašto nema para za lečenje dece, ne samo od retkih bolesti, a još više kako ih ima za Potemkinova obećanja, ne samo za sportiste!
************************************
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
